Omladinski centar CK13

Syndicate content
Omladinski centar CK13
Updated: 15 min 4 sec ago

Valina

Sre, 2015-03-25 17:15

Valina je DIY indie/post hardcore bend iz Linca, Austrija. Do sada su izdali četiri albuma na Trost Records, čiji suosnivač je i bend Valina. Albume im snima značajno ime na čikaškoj sceni, Steve Albini. Iza sebe imaju preko 200 koncereta širom Evrope, Amerike i Rusije. Njihova muzika im jasnu strukturu sa odsečnim noise gitarama i pulsirajućim bubnjevima.

http://www.valina.at/
http://trostrecords.bandcamp.com/album/container

Razgovor o poeziji Marianne Jungmeier

Pon, 2015-03-23 16:24

U okviru programa će biti predstavljeni prevodi pesama Marianne Jungmeier, spisateljice iz Austrije. Njenu poeziju su prevodili studenti i studentkinje sa Odseka za germanistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, u okviru dvodnevne radionice koju su vodili Paul Gruber i Ana Mitrevski, a na kojima je gostovala i sama autorka. Biće reči kako o samoj poeziji, tako i o procesu prevođenja i važnosti susreta studenata sa piscima/spisateljicama.

Program će biti dvojezičan, na srpskom i nemačkom.

Učestvuju i polaznici CK13 Radionice konverzacije na nemačkom jeziku – Stammtisch.

Marianne Jungmeier je martovska gošća Krokodilove kuće za pisce (Beograd).

Rođena je u Lincu, Austrija, 1985. godine.

Godine 2009. diplomirala je na studijama digitalne televizije, filmskih nauka i novnarstva. Od tada je digitalni nomad, i živela je u Lincu, Beču i Salcburgu pre nego što se godine 2011. otisnula u svet. Od tada živi kao putujuća spisateljica i umetnica, i kad nije na putu – uživa u svom berlinskom domu.

Do sada je objavila dve knjige: Die Farbe des Herbstholzes (Boja jesenje šume, Mitter Verlag Wels, 2012), zbirka kratkih priča i crno-belih fotografija, kao i Harlots im Herzen (Prostitutke u srcu, hochroth Wien, 2014), zbirka poetskih kolaža.

Obe knjige su napisane na nemačkom jeziku, mada su određeni delovi na drugim jezicima, i to uglavnom engleskom. Autorka nastavlja da piše na engleskom, a takođe radi i u polju fotografije i kolaža.

U toku karijere dobijala je mnogobrojne stipendije, i boravila na rezidencijalnim programima po Evropi.

Mariane Jungmajer trenutno radi na romanu i zbirci kratkih priča, spremno i entuzijastično smišljajući nove knjige i projekte.

Više detalja na sajtu: www.mariannejungmaier.at 

Iconoclast

Pon, 2015-03-23 16:10

Icinoclast je avangardni no jazz/punk duo iz Njujorka. Duo čine Julie Joslyn (alt saksofon, violina, elektronika, perkusije, vokali) i Leo Ciesa (bubnjevi, perkusije, klavijatue, elektronika). Postoje od 1987. godine i do sada su izdali 10 albuma. Duo je vremenom stvorio autentičan zvuk koji prevazilazi jasne žanrovske odrednice.

http://www.iconoclastnyc.com/bio.htm

O poslednjem albumu “Naked Rapture” rekli su:

“New York punk jazz group Iconoclast’s latest album ‘Naked Rapture’ is a masterpiece of noir… The album is best appreciated as a suite, a single, raindrenched, wee-hours urban mood piece.”
— New York Music Daily/Lucid Culture [Read review at http://bit.ly/1rpQosI]

“The listener feels throughout the disc a lasting search for virgin territory, as well as the promise of adventures to come, which will be just as exciting.”
–Impro Jazz, France (Translation) [Read review in French at http://bit.ly/1HLoBkz]

“This is Naked Rapture… dirty jazz at a very high volume: a wall of unsettling sound that hits the listener’s auricles and nerve centers like a Frecciarossa going more than 300 km/hr. A disc for militants of the alternative.”
**** –All About Jazz – Italia (Translation) [Read review in Italian at http://bit.ly/1sQSc2x]

“Naked Rapture is the name of their new recording, their tenth in more than 25 years. It has all those titles I mentioned before, plus 18 other big and small Iconoclast hits, plus their renditions of “Night in Tunisia” and “The Revolutionary Etude.” Neither Dizzy Gillespie or Chopin could be reached for comment, but I feel safe in saying the authors never imagined their work done up like that.”
–The Wild, Wild World of Spin Turlock [Read the review at http://bit.ly/Xi57OG]

“With Naked Rapture, New York’s no-jazz ultra indie duo releases the eighth studio album in 24 years of proud militancy on the frontier of music without compromise… What comes now with this eighth album Naked Rapture: as many as 25 pieces and 75 minutes of music, as always radical and unsettling.”
–Posthuman, Italy (Translation) [Read review in Italian at http://bit.ly/1DGD0fE]

Artikulacija: Društveno-angažovani bioskop – Šta filmovi žele od nas?

Pon, 2015-03-23 15:42

Može li film zaustaviti rat? Ili ga započeti? Može li makar učiniti da se više ili manje ljudi pobuni? Film je od svog nastanka, pored dokumentovanja stvarnosti i raspirivanja mašte imao još jednu važnu ulogu: ubeđivačku. U nekim filmovima je ona sasvim očigledna, u nekim gotovo neprimetna ali prisutna, često sa tragičnim posledicama. Kroz savremene primere i klasike filmske propagande, bavićemo se pitanjima moći i odgovornosti koju nose pokretne slike u našem društvu.

Pozivamo, pre svega, učenike i učenice srednjih škola, kao i studente i studentkinje, kao i one koji filmove gledaju, ali se filmom ne bave.

Predavanje “Šta filmovi žele od nas?” vodiće režiser Srđan Keča, a organizuje se u okviru projekta “Artikulacija” i u saradnji sa projektom “Ortogonalno“.

Srđan Keča je studirao režiju u francuskom Ateliers Varan i britanskoj National Film and Television School. Pravio je filmove na Balkanu, u Velikoj Britaniji i na Bliskom istoku. Među njegovim skorašnjim priznanjima su nagrada za Najbolji dokumentarni film iz centralne i istočne Evrope na Festivalu dokumentarnog filma u Jihlavi, Discovery nagrada Filmskog festivala u Kotbusu 2011., zatim nagrade za Najbolji balkanski dokumentarni film na Dokufest-u 2011. i Najbolji srpski dokumentarni film na Beldocs-u 2012. Predaje Osnovne dokumentarne video forme na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu.

CK13: Artikulacija

Omladinski centar CK13 u okviru projekta Artikulacija organizuje jednogodišnji program otvorenih radionica, predavanja, projekcija, prezentacija i razgovora u okviru kojih ćemo zajedno sa vama artikulisati društvene, ekonomske i ekološke probleme i alternativne načine njihovog rešavanja. Program je namenjen svima koji sebe vide kao nosioce kritičkog odnosa prema dominatnim (nacionalnim) politikama u kojima se čovek ispostavlja kao pasivni konzument i nosilac tržišnih uloga.

Program ne nudi gotove sadržaje i konačna rešenja, već predstavlja povod da se sretnemo i razgovaramo o problemima koji se tiču svih nas. U ovome nećemo biti sami, jer će nam se pridružiti akteri nezavisne kulturne scene iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Mostara i Rijeke.

Dođite, učestvujte, polemišite, artikulišite, jer promene su moguće samo ako se zajednički otvorimo prema problemima i podelimo odgovornost za naše buduće akcije.

Napomena: Ovaj program će se realizovati uz niz drugih društvenih događaja na kojima se već srećemo u CK13, uz dobre svirke, veganske večere i druženja.

Mud Factory + Obscured + Thy Disease + Obscure Sphinx

Pon, 2015-03-23 14:08

Crime:Scene u saradnji sa Hammer and Tongs, predstavlja dva ekstremna benda iz Poljske: THY DISEASE i OBSCURE SPHINX. Kao lokalna podrška nastupiće novosadski OBSCURED i MUD FACTORY iz Vranja.

Satnica:
21:30 – MUD FACTORY | thrash death metal (Vranje)
22:15 – OBSCURED | black/death metal (Novi Sad)
23:00 – THY DISEASE | industrial death metal (Poland)
00:00 – OBSCURE SPHINX | dark post metal (Poland)

THY DISEASE (PL) | industrial death metal
Thy Disease su iz Krakova. Bend je osnovan 1999. godine a osnovali su ga članovi bendova Sceptic, Anal Stench i Crionics. Svoj stil nazivaju industrial deathrash metal. Tematika njihove muzike i tekstova uključuje nihilizam, apokalipsu i ratno stanje. Njihov četvrti album 2006. godine izlazi za Empire Records. Na ovoj turneji promovišu svoj poslednji album Costumes of Technocracy izdat 2014. godine.

Diskografija:
2001 – Devilish Act of Creation
2002 – Cold Skin Obsession
2004 – Neurotic World of Guilt
2006 – Rat Age (Sworn Kinds Final Verses)
2009 – Anshur-Za
2014 – Costumes Of Technocracy

Web:
http://www.facebook.com/thydisease

OBSCURE SPHINX (PL) | dark post metal
Obscure Sphinx dolaze iz Varšave i sviraju mračni post metal sa kombinacijom doom metala, post rock i progressive metala. Elektronika i semplovi su sastavni deo njihovog zvučnog pejzaža a glavni aduti ovog benda su Zofia Fraś (energicna frontmenka) i osmožičane gitare+šestožičani bas. Poslednji album Void Mother, dobio je odlične kritike, a objavljen je 2013. godine.

Diskografija:
2011 – Anaesthetic Inhalation Ritual
2013 – Void Mother

Web:
http://www.obscuresphinx.com/

MUD FACTORY (Vranje) | thrash death metal
Mud Factory je metal bend osnovan u Vranju krajem 2012. godine. Za kratko vreme bend ostvaruje niz zapaženih nastupa od kojih se izdvajaju drugo mesto na 34. požarevackoj Gitarijadi, nastup na Reload festivalu, Balkan Streets festivalu kao i osvojeno prvo mesto na 47. zaječarskoj Gitarijadi. Krajem juna 2013. godine snimljen je EP pod nazivom “Born For Doom”, u produkciji studija 3×2. Uspeh se nastavlja i 2014. godine pobedom u Kragujevcu na Wacken Metal Battle takmičenju, i nastupom u super finalu istoimenog takmičenja u Zadru.

Diskografija:
2013 – Born For Doom [ep]

Web:
https://www.facebook.com/MudFactoryVr

OBSCURED (NS) | black death metal
Obscured je formiran 2005. godine kao old school death/trash metal bend u Novom Sadu. Nakon uspešnih nastupa, uglavnom po Novom Sadu i okolini, bend priprema nove pesme i pomalo menja zvuk korišćenjem black metal elemenata. Obscured menja članove 2009, zatim 2012. godine, što utiče na samu muziku i koncept benda. 2013. godine izlazi dugo očekivani drugi album pod imenom “The Plague Within” koji izdaje izdavačka kuca MINER records, i na kome se oseća upečatljiv napredak u odnosu na ranija izdanja, koriste se orkestracije i specijalni efekti. Za pesmu “The Appalling of the World Above” snima se spot i bend nastavlja sa nastupima, ovaj put u znatno širem okruženju (Subotica, Zrenjanin, Beograd, Bečej, Zaječarska Gitarijada…). Ove godine bend slavi 10 godina postojanja i priprema single koji će prezentovati kako na svirci tako i na društvenim mrežama.

Diskografija:
2006 – ‘Obscured’ [demo]
2009 – When Darkness Comes [ep]
2010 – When Darkness Comes
2013 – The Plague Within
2013 – Invasion from the East (live video footage DVD)

Web:
http://www.facebook.com/ObscuredSerbia

La Confraternita del Purgatorio

Pon, 2015-03-23 13:53

La Confraternita del Purgatorio dolaze iz Barija, Italija. Sviraju math noise rock, brzo i snažno. Opuštaju jezike i razdrmavaju guzove.

http://laconfraternitadelpurgatorio.bandcamp.com/

Improstor # 66 — Hаказание (J/S/F)

Pon, 2015-03-23 13:49

Joel Grip – double bass (Sweden)
Antonin Gerbal – percussion ( France)
Daichi Yoshikawa – electronics (Japan)

наказание is an extended percussive trio composed by three open minded players. Acoustic phenomena produced by the band draw a map without borders and push the music at an exciting saturated point. Music here is not far of its inner relation to noise. A concert of наказание – punishment in russian – is like an art performance of which you don’t know the outcome. Like vegetables, different shapes, different color, different seasons to enjoy.

Cyclist, Daichi Yoshikawa is currently based in London and Berlin. In front of him on the table are his instrumental parts laid out: the Yamaha MSP3, the MSP5, the HS7, and the Mackie-mixer. These are all controlled with the bounce and grind of his conductor stick, the contact mic and the metal objects and small percussions to create a personal trip on acoustic feedback.

Joel Grip continues to schlepp his double bass around the globe as if it was the ax that chops down the branch he is sitting on. A constant down-fall of music establishing a moist ground for a coming backlash of woodpeckers making those guts vibrate the way you want it. Umlaut, Umlicht and Umdicht are his ambiguous mobile homes under constant construction. Active in the groups Peeping Tom, Mirror Mind Rose, Ahmed, Borel Grip duo, Je Suis! and наказание.

Antonin Gerbal, probably the most swinging guy in Paris, never let go of the stick attached to an idea. Simultaneously making people dance, he questions his audiences in deconstructing every possibility of an obvious thought. This is the dance, the music; the in-between polarities. The balance act of keeping it or loosing it is a good reason to swing. In any case, his activities, grown from the famous Umlaut head quarters at Rue Polonceau in Paris, leaves nothing unattended. You can hear this in Ahmed, Zoor, Peeping Tom, R.Mutt, and наказание.

Promocija knjige “Razgovor sa Hertom” Vladimira Milojkovića

Uto, 2015-03-17 13:36

Poetski rukopis Vladimira Milojkovića “Razgovor sa Hertom” pobedio je na konkursu Studentskog kulturnog centra Kragujevac Prvenac za 2014. godinu. Knjiga sadrži poeziju nastajalu godinama, u različitim kontekstima. Tako su u njoj sabrane pesme koje je Milojković objavljivao u časopisima i različitim zbornicima, kao i one koje do sad nisu objavljene.

O knjizi, o procesu njenog nastajanja, kao i o ediciji Prvenac govoriće:

Vladimir Milojković, autor i Nenad Glišić, urednik književnog programa SKC Kragujevac.

O autoru:

Vladimir Milojković je rođen 2. avgusta 1978. godine u Subotici, gde i danas živi i radi. Osvojio je prvo mesto na konkursu Američkog kutka iz Subotice povodom petogodišnjice osnivanja Kutka 2011. Učesnik je konkursa Seeking For A Poem 2011/2012. u organizaciji časopisa Diogen i la stanza del poeta (Italija). Dobitnik je specijalne nagrade Branislav Čeganjac na konkursu za Najlepšu ljubavnu pesmu 2011/2012. Doma kulture iz Ivanjice. Nagrađen je na konkursu Trava 2012. godine. Dobitnik je treće nagrade za poetsko-vizuelni performans Poezin Slam 2013. godine. Učesnik i nagrađeni na KG Open Poetry festivalu 2012.
Objavljivao je u književnim časopisima Jesenjin, Luča, Avangard i fanzinu Librarion kao i u mnogim zbornicima poezije (Osvetljavanje 2013. i Do zuba u vremenu – zbornik poezije socijalne tematike 2014).
Nastupao je na večerima poezije: Poezija u Kući (CK13 Novi Sad), Pesničenje (Beograd), Poetarium (Novi Sad), Poezin Slam (Beograd).
Njegove pesme su objavljene u zbornicima Radovi u Kući (2012) i Na ulici gaze bose ljude (2013) učesnika Radionice kreativnog pisanja Omladinskog centra CK13 u Novom Sadu. Izuzev književnosti, bavi se i slikarstvom, umetničkom fotografijom, poetsko-vizuelnim performansima i eksperimentiše zvukom. Apsolvent je na Pedagoškom fakultetu u Somboru (oblast vizuelne umetnosti).

 

Otvorena Infoteka

Sre, 2015-03-11 13:53

Since the end of December 2014, 28,000 people escaped from Kosovo. The reason is the political and economic unstable situation. Most of them are looking for a better life in the EU, but a large percentage was immediately deported. The coverage is rather disclaiming, talking about “avalanche-like refugee floods”.
In January the unsatisfying situation led to huge protests in Prishtina. In this frame, the resignation of the Serbian minister Aleksandar Jablanovic had been demanded. He provoked with his controversial public statements.
A general discontent with the whole government is obvious in all social areas.
It will be covered in this lecture, how these protests can be classified in the whole situation.
We will give you a brief overview of the political development in Kosovo in the last months and the current impacts on society. We would like you to stay for an open discussion after the lecture!

The program will be held in English by Dorarta, a german student who is currently doing a voluntary service in Kosovo.

DRUŠTVENA KONSTRUKCIJA JESTIVIH TELA I KULTUROLOŠKI MIT O LJUDIMA KAO PREDATORIMA (KEROL DŽ. ADAMS)

Uto, 2015-03-10 09:42

Jesmo li predatori ili nismo? U pokušaju da sebe sagledamo kao prirodna bića, neki tvrde da su ljudi jednostavno predatori, poput nekih drugih životinja. Pri tom se vegetarijanstvo vidi kao neprirodno, dok se jedenje drugih životinja uzima kao paradigmatično. Pobornicima prava životinja se prebacuje nerazumevanje “da je podređenost jedne vrste drugoj vrsti prirodan način održivosti života”. Dublja disanologija sa životinjama mesožderima ostaje neispitana, jer je predstava čoveka kao predatora u skladu sa idejom da treba da jedemo meso. Zapravo, samo 20% ne-ljudskih životinja su mesožderi. Možemo li zaista praviti generalizacije na osnovu ovog saznanja i tvrditi da pouzdano znamo šta je “prirodno”? Da li možemo da procenimo ljudsku ulogu na osnovu ove paradigme?

Neke feministkinje trvde da je jedenje životinja prirodno jer nemamo dupli stomak ili ravne kutnjake poput biljojeda, kao i zato što šimpanze jedu meso i uživaju u njemu. Ovo zaključivanje na osnovu anatomije je selektivno. Ustvari, većina primata su biljojedi. Iako neke šimpanze jedu meso, i to najviše šest puta mesečno, neke uopšte ne jedu meso. Meso čini svega 4% ishrane šimpanzi; mnoge jedu insekte i ne jedu mlečne proizvode. Podseća li ovo na ljudsku ishranu?

Šimpanze su, kao i većina mesoždera, nesumnjivo bolje opremljene za hvatanje životinja nego ljudi. Mi smo mnogo sporiji od njih. One imaju duge očnjake za kidanje krzna; svi homonidi su izgubili očnjake pre tri i po miliona godina, očigledno da bi im se omogućila ishrana bazirana na voću, lišću, povrću, koštunjavom voću i mahunarkama. Čak i ako uspemo da uhvatimo životinju, ne možemo da raskomadamo njenu kožu. Istina je da šimpanze vide meso kao ‘poslasticu’. Kada su ljudi živeli nomadskim životom i kada je ulje bilo retkost, meso mrtvih životinja predstavljalo je dobar izvor kalorija. Može biti da je aspekt “uživanja” mesa povezan sa prepoznavanjem mesa kao bogatim izvorom kalorija. Međutim, mi više nemamo potrebe za tim, jer naš problem nije nedostatak masnoće već previše masnoće.

Kada se koristi argument da je jedenje mesa prirodno, pretpostavka je da moramo konzumirati životinje kako bismo preživeli, jer je to u skladu sa životom koji nije ometen veštačkim kulturološkim prinudama koje nas lišavaju iskustva nas samih kakvi zaista jesmo, kao da je moguće dostići neko apsolutno neposredno prirodno stanje. Paradigma o životinjama mesožderima pruža uverenje da je jedenje životinja “prirodno”. Ali, kako možemo znati šta je prirodno, kada je u pitanju ishrana, ako uzmemo u obzir društvenu konstrukciju stvarnosti i činjenicu da ljudska istorija upućuje na izuzetno mešovite pouke o jedenju životinja? Neki jedu; neki ne jedu meso.

Argument o tome šta je prirodno, a što u jednom smislu predstavlja ono što nije kulturološki konstruisano, ono neveštačko, ono što nas vraća nama samima, pojavljuje se u različitim kontekstima koji uvek pobuđuju “feminističku” sumnju. Često se argumentuje da je podređenost žena muškarcima prirodna. Ovaj argument pokušava osporiti društvenu relanost pozivajći se na “prirodno”. Argument o “prirodnom” predatoru takođe ignoriše društvenu konstrukciju. Budući da jedemo tela na potpuno drugačiji način od drugih životinja (sečemo ih, ne jedimo ih dok su sveže mrtva, termički ih obrađujemo i kombinujemo sa drugom hranom), šta je ono što taj čin jedenja čini prirodnim?

Meso je kulturalni konstrukt načinjen tako da deluje prirodno i neizbežno. Individua koja se koristi argumentom analogije sa mesožderima, verovatno je konzumirala meso i pre nego što je progovorila. Racionalizacije za konzumiranje mesa ponuđene su joj u dobi od 4 ili 5 godina usled nelagodonosti otkrića da meso koje konzumira potiče od mrtvih životinja. Ukus mrtvog tela je prethodio racionalizacijama i omogućio jaku osnovu verovanju da su racionalizacije i istinite. Ljudi koji pripadaju baby boom generaciji, suočavaju se sa dodatnim problemom, a to je kanonizacija mesa i mlečnih proizvoda kao dve od četiri osnovne grupe hrane. (To se dogodilo 1950, kao posledica aktivnog lobiranja mesne i mlečne industrije. Na prelazu iz 19. u 20. vek bilo je dvanaest osnovnih prehrambenih grupa.) Dakle, ne samo da se pojedincima nudilo zdovoljenje ukusa u mesu, već oni veruju u ono što im se neprestano govori od detinjstva, da je meso mrtvih životinja neophodno za ljudski opstanak. Ideja da je jedenje mesa prirodno nastaje u ovom kontekstu. Ideologija čini da se ono veštačko pokaže kao prirodno, predestinirano. Zapravo, sama ideologija se gubi iza fasade pitanja “hrane”.

Ako jedemo životinje, onda smo u svakodnevnoj interakciji sa njima. Međutim, ova izjava i njene implikacije su repozicionirane tako da životinja nestaje, pa se kaže da smo mi, zapravo, u interakciji sa formom hrane koju nazivamo “meso”.
U “Seksualnoj politici mesa” (Carol J. Adams, The Sexual Politics of Meat: A Feminist-Vegetarian Critical Theory, Continuum, New York, 1990.), ovaj konceptualni proces unutar kojeg životinja nestaje nazivam strukturom odsutnog označitelja. Životinje su i imenom i telom načinjene odsutnima kao životinje, da bi postojale kao meso.
Ako su životinje žive, one ne mogu biti meso. Tako mrtvo telo zamenjuje živu životinju i životinje postaju odsutni označitelji. Bez životinja ne bi bilo jedenja mesa, ali su životinje odsutne iz čina jedenja mesa jer su pretvorene u hranu. Životinje su učinjene odsutnim kroz jezik koji preimenjuje mrtva tela pre samog čina jedenja. Odsutni označitelj nam dopušta da zaboravimo na životinju kao na nezavisni entitet. Pečenje na tanjiru je odvojeno od tela svinje koje je nekad bilo. Odsutni označitelj nam, takođe, omogućava da se odupremo naporu da se životinje učine prisutnima, perpetuirajući hijerarhijski odnos sredstvo-cilj.

Odsutni označitelj proizilazi iz ideologije i dodatno podstiče ideološko tlačenje: rasističko-patrijahalna ideologija proizvodi kulturnu matricu čovek-životinja, proizvodi kriterijum koji postavlja razliku u vrsti kao bitnu prilikom određivanja ko je sredstvo, a ko je cilj, i zatim nas indoktrinira da verujemo da treba jesti životinje. Istovremeno, struktura odsutnog označitelja čini životinje nevidljivim u našem razumevanju patrijahalne ideologije i onemogućava da ih učinimo vidljivim. To znači da mi nastavljamo da se ophodimo prema životinjama s obzirom na ljudske potrebe i interese: vidimo životinje kao korisne i konzumentne. Značajan deo feminističkog diskursa učestvuje u ovoj strukturi kada ne uspeva da učini životinje vidiljivim.

Ontologija rekapitulira ideologiju. Drugim rečima, ideologija stvara ono što se čini da je ontološko: ako su žene ontologizirane kao seksualni objekti (ili kao objekti za silovanje, po nekim feministkinjama), onda su životinje ontologizirane kao nosioci mesa (flesh). Prilikom ontologiziranja žena i životinja kao objekata, dominantan jezik istovremeno eliminiše da je neko drugi subjekt/izvršilac/činilac nasilja. Sarah Hoagland prikazuje kako se ovo odvija:

“John tuče Mary”
postaje
“Mery je tukao John”
onda
“Mary je tučena”
i konačno
“tučena žena”
zatim
“zlostavljana žena”.
(Hoagland 1988, 17-18)

S obzirom na nasilje nad ženama i stvaranje pojma ‘zlostavljana žena’, Hoaglandova primećuje da
“ono što muškarac čini ženi postaje deo ženske prirode. I Johna u potpunosti gubimo iz vida.”

Shvatanje životinjskog tela kao jestivog događa se na sličan način, uklanja se učešće ljudi koji kupuju mrtve životinje i konzumiraju ih:

“Neko ubija životinje kako bih ja mogao da jedem njihova tela (corpse) kao meso (meat)”
postaje
“Životinje se ubijaju da bi se jele kao meso”
konačno
“Životinje su meso”
zatim
“meso.”

Ono što ljudi čine životinjama postalo je deo prirode životinja, i u potpunosti gubimo iz vida našu ulogu.

Carol J. Adams, The Social Construction of Edible Bodies and Humans as Predators, ‘Ecofeminism and the Eating of Animals,’ Hypathia, br. 6, proleće 1991, str. 134-137

Prevod sa engleskog Otvorena kuhinja CK13

 

Kerol Dž. Adams (Carol J. Adams) je američka ekofeministkinja i zagovornica prava životinja;

poznata je i kao začetnica feminističke teorije brige u zooetici. Autorka je brojnih članaka o vegetarijanstvu, pravima životinja, nasilju u porodici i seksualnom zlostavljanju, i više knjiga u kojima obrađuje veze između feminizma i vegetarijanstva, odnosno, patrijarhata i konzumacije mesa, među kojima su najpoznatije “Seksualna politika mesa: Feminističko-vegetarijanska kritička teorija” (The Sexual Politics of Meat: A Feminist-Vegetarian Critical Theory, 1990), “Ni čovek ni zver: Ekofeminizam i odbrana životinja” (Neither Man nor Beast: Feminism and the Defense of Animals, 1994) i “Pornografija mesa” (The Pornography of Meat, 2003).

http://www.caroljadams.com/

Dela Kerol Dž. Adams još uvek nisu prevedena na srpski jezik, ali skraćeni prevodi dva poglavlja iz “Pornografije mesa” dostupni su na: http://www.zarez.hr/clanci/pornografija-mesa.
Takođe, upućujemo na razgovor sa Kerol Adams pod nazivom “Animalizirane žene i feminizirane životinje”: http://www.libela.org/razgovor/2764-animalizirane-zene-i-feminizirane-zivotinje/ i srodan članak Snježane Klopotan “Nijedna od nas nije meso”: http://www.zarez.hr/clanci/nijedna-od-nas-nije-meso

 

Holographic Human Element + HiQulus

Sub, 2015-03-07 15:46

Holographic Human Element je progresivni post-rock bend iz BiH.
https://www.facebook.com/ Holographic.Human.Element

https://www.youtube.com/watch? v=jDrtEX5ENlY&ab_channel= HolographicHumanElement

HiQulus je alternative indie rock progressive bend iz Novog Sada. Trenutno su u fazi snimanja prvog albuma pod radnim nazivom ‘UniQue’ koji se očekuje tokom proleća 2015.
https://www.facebook.com/ Hiqulus

Nadnice protiv kućnog rada (Silvija Federiči)

Pet, 2015-03-06 18:07

Oni kažu da je to ljubav. Mi kažemo da je to neplaćeni rad.

Oni to zovu frigidnost. Mi to zovemo odsustvovanje sa posla.

Svaki pobačaj je nesreća na radu.

Homoseksulanost i heteroseksualnost su uslovi rada…ali je homoseksualnost kontrola proizvodnje radnika, ne kraj rada.

Više osmeha? To stoji više novca. Ništa tako snažno neće uništiti isceljujuću moć smeha.

Neuroze, samoubistva, deseksualizacija: profesionalne bolesti domaćica.

Često poteškoće i nejasnoće koje žene izražavaju diskutujući o nadnicama za kućni rad proizilaze iz redukcije nadnica za kućni rad na stvar, sumu novca, umesto da se sagledaju kao politička perspektiva. Razlika između ova dva stajališta je ogromna. Uzeti nadnice za kućni rad kao stvar a ne kao perspektivu znači odvojiti krajnji rezultat naše borbe od same borbe i promašiti značaj koji ona ima u demistifikovanju i podrivanju uloge u kojoj je žena zarobljena u kapitalističkom društvu. Kada nadnice za kućni rad posmatramo u ovom reduktivnom smislu, počinjemo da se pitamo: kakvu bi razliku u našem životu napravilo nešto više novca? Možemo se čak i složiti da bi za mnoge žene koje nemaju drugog izbora do kućnog rada i braka ovo zaista i napravilo mnogo razlike. Ali za nas, za koje se čini da imamo druge izbore: profesionalni posao, prosvećene muževe, zajednički način života, gej veze ili kombinaciju ovih izbora, to ne bi napravilo gotovo nikakvu razliku. Za nas, navodno, postoje drugi načini sticanja ekonomske nezavisnosti, i poslednja stvar koju želimo je da se u postizanju ove nezavisnosti identifikujemo sa domaćicama, sa sudbinom za koju se svi slažemo da je, da tako kažem, gora od same smrti. Problem ovog stanovišta je da mi obično zamišljamo nešto više novca u usranom životu koji trenutno imamo, pa se pitamo, i šta s tim? što je lažna pretpostavka da ikada uopšte i možemo doći do ovog novca a da istovremeno, u procesu borbe za njega, ne revolucionišemo sve naše porodične i društvene odnose. Ali ukoliko nadnice za kućni rad uzmemo kao političku perspektivu, videćemo da će borba za njih proizvesti revoluciju u našim životima i u našoj društvenoj moći kao žena. Takođe, postaje jasno da ako i mislimo da nemamo “potrebu” za tim novcem to je otuda što smo prisvojile određene oblike prostitucije tela i duha kojima dobijamo novac da bi prikrile tu potrebu.
Kao što ću pokušati da pokažem, ne samo da su nadnice za kućni rad revolucionarna perspektiva, već su i jedina revolucionarna perspektiva sa feminističke tačke gledišta, i, na kraju, za čitavu radničku klasu.

Rad ljubavi

Važno je prepoznati da kada govorimo o kućnom radu, ne govorimo o poslu poput drugih poslova, već o sveprožimajućoj manipulaciji, o najsuptilnijem i najmistifikovanijem nasilju koje je kapitalizam ikad počinio nad bilo kojim delom radničke klase. Istina je da je u kapitalizmu svaki radnik/ca manipulisan/a i eksploatisan/a i da je njegov/njen odnos prema kapitalu potpuno mistifikovan. Nadnica odaje utisak poštenog dogovora: radiš i plaćen si za to, dakle, ti i gazda ste jednaki; dok u stvarnosti nadnica ne samo da ne predstavlja isplatu za rad već prikriva sav neplaćen rad koji ide u profit. Ali nadnica makar prepoznaje radnika kao radnika i omogućava pogodbe i borbu oko i protiv uslova i visine nadnice, uslova i količine rada. Imati nadnicu znači biti deo društvenog ugovora, i nema sumnje šta to znači: radiš, ne zato što to voliš, ili zato što je to prirodno, već zato što je to jedini uslov pod kojim ti je dozvoljeno da živiš. Međutim, koliko god da si eksploatisan, ti nisi taj rad. Danas si poštar, sutra si taksista. Jedino što se računa je koliko moraš da radiš i koliko novca možeš da dobiješ.

U slučaju kućnog rada situacija je kvalitativno drugačija. Razlika leži u činjenici da je kućni rad ne samo nametnut ženama, već da je transformisan u prirodno svojstvo ženskog tela i ličnosti, u unutrašnju potrebu, aspiraciju, koja navodno proizilazi iz dubine ženske osobnosti. Kućni rad je morao biti transformisan u prirodno svojstvo pre nego da se prepozna kao društveni ugovor, jer je od početka kapitalističke šeme za žene ovaj rad predodređen da bude neplaćen. Kapital nas je morao ubediti da je kućni rad prirodan, nezaobilazan, pa čak i ispunjujuć kako bi nas primorao da prihvatimo naš neplaćeni rad. Kao rezultat, stanje neplaćenog kućnog rada predstavlja najmoćnije oružje u učvršćivanju uobičajene pretpostavke da kućni rad nije rad, što onemogućava borbu žena protiv kućnog rada, osim u privatizovanim kuhinjsko-spavaća sobnim prepirkama na koje sva društva gledaju sa podsmehom, što dodatno nipodaštava protagonistkinje borbe. Vide nas kao džangrizave kučke, umesto kao radnice u borbi.

A koliko je prirodno biti domaćica pokazuje činjenica da je potrebno najmanje dvadeset godina socijalizacije – svakodnevne obuke, pod vodstvom neplaćene majke – da bi se žena pripremila za ovu ulogu i ubedila da su deca i muž ono najbolje što može da očekuje od života. Čak i kada je tako, ovo teško uspeva. Bez obzira koliko smo dobro obučene, malo je žena koje se ne osećaju prevarenim kada se nakon udaje zateknu ispred prljave sudopere. Mnoge od nas još uvek gaje iluziju da se udajemo iz ljubavi. Mnoge od nas prepoznaju da se udajemo zbog novca i sigurnosti; ali vreme je da razjasnimo, dok je ljubavi ili novca jako malo, posao koji nas čeka je ogroman. Zato nam starije žene govore: “Uživaj u slobodi dok možeš, kupi sve što hoćeš sada…”. Ali, nažalost, gotovo je nemoguće uživati bilo kakvu slobodu ako smo od najranijeg perioda života učene da budemo poslušne, pokorne, nesamostalne i, najvažnije, da žrtvujemo same sebe i da u tome još pronađemo i zadovoljstvo. Ukoliko nam se to ne sviđa, to je naš problem, naš neuspeh, naša krivica, naša nenormalnost.
Moramo priznati da je kapital bio veoma uspešan u prikrivanju našeg rada. Stvorio je pravo remek-delo na račun žena. Uskraćujući nadnice za kućni rad i pretvarajući ovaj rad u čin ljubavi, kapital je jednim udarcem ubio više muva. Pre svega, dobio je vraški mnogo rada gotovo besplatno i obezbedio da žene, umesto da se bore protiv njega, priželjkuju ovaj rad kao najbolju stvar u svom životu (magične reči: “Da draga, ti si prava žena”). Istovremeno, displinovao je i muškog radnika čineći njegovu ženu zavisnom od njegovog posla i njegove plate, a njega samog zarobio kroz ovu disciplinu obezbeđujući mu sluškinju nakon što je on sam toliko mnogo služio u fabrici ili u kancelariji. U stvari, naša uloga kao žena je da budemo neplaćene ali srećne, i nadasve pune ljubavi, sluškinje “radničke klase”, odnosno, onog sloja proleterijata kojem je kapital bio primoran da da više društvene moći. Kao što je bog stvorio Evu da zadovoljava Adama, tako je kapital stvorio domaćicu da opslužuje muškog radnika fizički, emotivno i seksulano – da mu odgaja decu, pere čarape, podiže njegov ego kada ga slome rad i društveni odnosi (koji su odnosi usamljenosti) a koje je kapital rezervisao za njega. Upravo je ova neobična kombinacija fizičkih, emotivnih i seksualnih usluga koje su uključene u ulogu koju žena mora da obavi za kapital, ono što stvara specifičnu vrstu sluge kao što je domaćica i koja njen rad čini tako tegobnim i istovremeno nevidljivim. Nije slučajno da većina muškaraca počne da razmišlja o ženidbi čim dobije svoj prvi posao. I to ne samo zato što je sada mogu priuštiti, već zato što je imati nekoga kod kuće da se brine o vama jedini uslov da se ne poludi nakon dana provedenog na proizvodnoj traci ili za stolom. Svaka žena zna da je to ono što ona treba da radi kako bi bila prava žena i imala “uspešan” brak. I u ovom slučaju važi da što je porodica siromašnija, porobljavanje žene je veće, i to ne samo zbog finansijske situacije. U stvari, kapital ima dvostruku politiku, jednu za srednju klasu, drugu za proletersku porodicu. Nije slučajno da najprostiji mačizam nalazimo u radničkoj porodici: što više udaraca muškarac istrpi na poslu, više se žena uči da ih apsorbuje, u većoj meri mu je dozvoljeno da oporavlja svoj ego na njen račun. Tučeš svoju ženu i daješ oduška svom besu kada si frustriran ili premoren od rada ili kada si poražen u borbi (a već je odlazak u fabriku poraz sam po sebi). Što čovek više robuje i biva tlačen, postaje veći tlačitelj. Muškarčev dom je njegov zamak… i njegova žena mora da nauči da čeka u tišini, kada je neraspložen, da ga ponovo sastavi kada je slomljen i protiv čitavog sveta, da mu okrene leđa u krevetu kada kaže “previše sam umoran večeras” ili kada toliko brzo svrši s vođenjem ljubavi da se, kako je jedna žena to rekla, mogao zadovoljiti i teglom majoneza. (Žene su uvek nalazile načine da uzvrate i da se suprotstave, ali uvek na izolovan i privatizovan način. Problem je, dakle, kako da ovu borbu iznesemo iz kuhinja i spavaćih soba na ulice.)
Ova prevara pod imenom ljubavi i braka utiče na sve nas, čak i ako nismo udate, jer kada je jednom kućni rad potpuno naturalizovan i seksualizovan, kada je postao žensko svojstvo, sve smo kao žene njime određene. Ako je prirodno da radimo neke stvari onda se od svih žena očekuje da ih rade, pa čak i od onih kojima društveni položaj omogućuje da izbegnu taj rad, delimično ili u celosti (njihovi muževi mogu da priušte kućne pomoćnice i psihijatre i druge vidove relaksacije i zabave). Možda ne služimo jednog čoveka, ali smo sve u opslužujućem odnosu spram čitavog muškog sveta. Iz ovog razloga je biti nazvanom žena toliko ponižavajuća i degradirajuća stvar. (Nasmej se dušo, šta je s tobom? je nešto što svaki muškarac nalazi za shodno da vas pita, nezavisno od toga da li je vaš muž, čovek za šalterom ili vaš šef na poslu.)

Revolucionarna perspektiva

Ako pođemo od ove analize možemo uvideti revolucionarne implikacije zahteva za nadnicama za kućni rad. To je zahtev kojim se naša priroda završava, a naša borba počinje, jer sama želja za nadnicama za kućni rad znači odbijanje tog rada kao ispoljenja naše prirode, a samim tim i odbijanje ženske uloge koju je kapital namenio za nas.
Tražiti nadnice za kućni rad potkopaće očekivanja koja društvo ima od nas, jer su ta očekivanja, kao suštine naše socijalizacije, sva u funkciji neplaćenog kućnog rada.
U tom smislu, apsurdno je upoređivati borbu žena za nadnice sa borbom muških radnika za veće nadnice u fabrici. Plaćeni radnik koji se bori za veću nadnicu izaziva svoju društvenu ulogu ali ostaje unutar nje. Kada se mi borimo za nadnice, mi se nedvosmisleno i direktno borimo protiv svoje društvene uloge. Na isti način postoji kvalitativna razlika između borbe plaćenih radnika i borbe robova za nadnicu protiv tog ropstva. Međutim, trebalo bi da bude jasno, kada se borimo za nadnice, mi se ne borimo za ulazak u kapitalističke odnose, jer nikada nismo ni bile izvan njih. Borimo se protiv kapitalističkog plana za žene, što je suštinski momenat planirane podele rada i društvene moći unutar radničke klase zahvaljujući kojoj je kapital bio u stanju da održi svoju moć. Nadnice za kućni rad predstavljaju revolucionarni zahtev ne zato što same po sebi uništavaju kapital, već zato što napadaju kapital i primoravaju ga da restruktuira društvene odnose na način na koji bi bio povoljniji za žene i samim tim povoljniji za jedinstvo klase. U stvari, zahtevati nadnicu za kućni rad ne znači reći da ako budemo plaćene da ćemo nastaviti da ga obavljamo. To znači upravo suprotno. Reći da želimo novac za kućni rad je prvi korak u odbijanju kućnog rada, jer zahtev za nadnicom čini naš rad vidljivim što je neophodan uslov za početak borbe protiv rada, kako u njegovom neposrednom smislu kao kućnog rada, tako i u njegovom podmuklom smislu kao ženstvenosti.
Protiv svake optužbe za ‘ekonomizam’ trebalo bi da se prisetimo da je novac kapital tj. moć koja upravlja radom. Stoga, prisvojiti ponovo taj novac koji je plod našeg rada – rada naših majki i baka – znači istovremeno potkopati moć kojom nas kapital primorava na rad. I ne bi trebalo da sumnjamo u moć koju nadnica ima u demistifikovanju naše ženskosti i u razotkrivanju našeg rada, naše ženskosti kao rada, budući da je nedostatak nadnice bio tako moćan u oblikovanju ove uloge i u skrivanju našeg rada. Zahtev za nadnicom daje da se vidi da su naše misli, tela i osećanja iskrivljeni za određenu ulogu, unutar određene uloge, a zatim nam vraćeni nazad kao model kojem se moramo prilagoditi ukoliko želimo da budemo prihvaćene kao žene u ovom društvu.
Reći da želimo nadnicu za kućni rad znači razotkriti činjenicu da je kućni rad već novac za kapital, da je kapital stvarao i stvara novac na osnovu našeg kuvanja, osmehivanja i jebanja. Istovremeno, to pokazuje da smo tokom svih ovih godina kuvale, osmehivale se i jebale ne zato što to nama pada lakše nego drugima, već zato što nismo imale drugog izbora. Naša lica su se iskrivila od tolikog osmehivanja, naša osećanja su izgubljena usled toliko ljubavi, naša preterana seksualizacija nas je ostavila deseksualizovanim.
Nadnice za kućni rad su samo početak, ali poruka je jasna: od sada ima da nas plate zato što mi kao žene više ništa ne garantujemo. Želimo da nazovemo radom ono što jeste rad, tako da, na kraju, možemo ponovo otkriti šta je ljubav i stvoriti ono što će biti naša seksualnost koju nikada nismo upoznale. Posmatrano iz pespektive rada, možemo tražiti ne jednu nadnicu već više nadnica, jer smo primorane da radimo više poslova odjednom. Mi smo kućne pomoćnice, prostitutke, medicinske sestre, psihijatri; ovo je suština supruge “heroine” koju slavi Dan majki. Mi kažemo: prestanite da slavite našu eksploataciju, naš navodni heroizam. Od sada želimo novac za svaki njegov momenat, tako da možemo odbiti neke od njih i na kraju sve. U ovom smislu, ništa ne može biti učinkovitije od toga da pokažamo da naše ženske vrline imaju izračunljivu novčanu vrednost, koja se do sada uvećavala za kapital, u meri u kojoj smo bile poražene; a koja će ubuduće da bude protiv kapitala, a za nas, u meri u kojoj organizujemo našu snagu.

Borba za socijalne usluge

Ovo je najradikalnija perspektiva koju možemo da usvojimo, jer iako možemo tražiti sve, vrtić, jednaku platu, besplatne perionice, nikada nećemo postići bilo koju stvarnu promenu ukoliko ne napadnemo našu ulogu žene u njenom korenu. Naša borba za socijalne usluge, tj. za bolje uslove rada uvek će biti frustrirajuća ukoliko najpre ne ustanovimo da je naš rad – rad. Ukoliko se ne borimo protiv totaliteta tog rada nikada nećemo postići pobedu u bilo kom njegovom momentu. Nećemo uspeti u borbi za besplatne perionice ukoliko se prvo ne borimo protiv činjenice da ne možemo da volimo osim po cenu beskrajnog rada koji iz dana u dan ubogaljuje naša tela, našu seksualnost, naše društvene odnose; ukoliko ne izbegnemo uceni u kojoj se naša potreba da dajemo i primamo ljubav okreće protiv nas kao radna obaveza zbog koje se konstatno osećamo rezegnirano prema muževima, deci i prijateljima, i krive zbog tog resentimana. Dobijanje drugog posla ne menja tu ulogu, kako nam o tome još uvek svedoče godine i godine ženskog rada izvan kuće. Drugi posao ne samo da uvećava našu eksploataciju, već naprosto reprodukuje našu ulogu u drugim oblicima. Gde god da se osvrnemo možemo da vidimo da su poslovi koje žene rade puki produžetak stanja domaćice u svim njegovim implikacijama. To znači, ne samo da postajemo medicinske sestre, kućne pomoćnice, učiteljice, sekretarice – što su sve uloge za koje smo dobro obučene kod kuće – već smo u istoj situaciji koja ometa naše borbe i u kući: izolacija, činjenica da životi drugih ljudi zavise od nas, ili nemogućnost da vidimo gde naš rad počinje a gde se završava, gde se naš rad završava a gde počinju naše želje. Da li je kuvanje kafe vašem šefu i razgovaranje o njegovim bračnim problemima sekretarijski posao ili lična usluga? Da li je činjenica da moramo da brinemo o našem izgledu na poslu uslov rada ili rezultat ženske taštine? (Do nedavno se stjuardesama u Americi periodično merila kilaža i zbog toga su morale konstatno da budu na dijeti, što je tortura koju sve žene dobro znaju, usled straha od gubitka posla.). Kao što se to često kaže, kada potrebe tržišta rada zahtevaju njenu prisutnost – ‘Žena može da obavi bilo koji posao a da ne izgubi svoju ženstvenost’ što jednostavno znači, šta god da radimo i dalje smo pičke.
Što se tiče predloga za socijalizaciju i kolektivizaciju kućnog rada, nekoliko primera će biti dovoljno da podvuče crtu imeđu ovih alternativa i naše perspektive. Jedna je stvar organizovati vrtić onako kako mi to želimo i tražiti da država to plati. Potpuno je druga stvar isporučiti našu decu državi i tražiti od nje da ih kontroliše, disciplinuje, da ih nauči da poštuju američku zastavu, ne na pet sati, već na petnaest ili na dvadest i četiri sata. Jedna je stvar zajednički organizovati način na koji želimo da se hranimo (sami, u grupama itd.) i onda tražiti od države da to plati, a suprotna je stvar tražiti od države da organizuje naše obroke. U prvom slučaju ponovo zadobijamo neku kontrolu nad našim životima, u drugom produžavamo državnu kontrolu nad nama.

Borba protiv kućnog rada

Neke žene kažu: kako će nadnice za kućni rad promeniti stavove naših muževa prema nama? Neće li naši muževi i dalje očekivati od nas iste dužnosti kao i pre, pa čak i više nego pre kada za njih budemo plaćene? Ali ove žene ne uviđaju da oni mogu da očekuju toliko mnogo od nas upravo zato što nismo plaćene za naš rad, zato što pretpostavljaju da je to “ženska stvar” i da nas ne košta mnogo truda. Muškarci su sposobni da prihvate naše usluge i uživaju u njima zato što pretpostavljaju da je kućni rad za nas lak, da uživamo u njemu zato što radimo iz ljubavi prema njima. Oni, zapravo, očekuju da budemo zahvalne jer su nam, oženivši nas ili živeći sa nama, dali priliku da se ispoljimo kao žene (tj. da ih služimo). “Srećna si što si pronašla muškarca kao što sam ja”. Tek onda kada muškarci vide naš rad kao rad – našu ljubav kao rad – i najvažnije, našu odlučnost da odbijemo oba, promeniće svoj stav prema nama. Kada stotine i hiljade žena budu na ulicama tvrdeći da je beskrajno čišćenje, to što smo stalno emotivno dostupne, što se jebemo na komandu iz straha od gubitka posla, težak, mrzak rad koji uništava naše živote, onda će biti uplašeni i osećati se ugroženim kao muškarci.
Ali ovo je najbolja stvar koja se može desiti iz njihove sopstvene perspektive, jer razoktrivajući način na koji nas je kapital držao podeljenim (kapital je njih dispilinovao kroz nas i nas kroz njih, nas i njih, jedne protiv drugih), mi – njihove štake, njihove sluškinje, njihovi lanci – započinjemo proces njihovog oslobođenja. U tom smislu, nadnice za kućni rad biće mnogo više edukativne nego što će pokušati da dokažu da možemo da radimo jednako kao i oni, da možemo da radimo iste poslove. Ostavljamo ove napore vredne truda “ženama karijeristkinjama”, ženama koje beže od opresije, ne kroz snagu jedinstva i borbe, već kroz moć gospodara, moć opresije – uglavnom nad drugim ženama. I ne bi trebalo da dokazujemo da možemo “srušiti barijeru plavih okovratnika”. Mnoge od nas su je srušile odavno i otkrile da nam radnički kombinezoni nisu dali više moći od kecelje; ako je moguće, čak i manje, jer sada moramo da nosimo oboje i imamo manje vremena i energije da se borimo protiv njih. Stvari koje moramo da dokažemo su naša sposobnost da izložimo ono što već radimo, šta nam kapital radi i našu moć u borbi protiv njega.
Nažalost, mnoge žene, naročito same žene, plaše se perspektive nadnica za kućni rad, jer se plaše da se makar i na sekundu poistovete sa domaćicom. One znaju da je to najnemoćnija pozicija u društvu i stoga ne žele da uvide da su i one domaćice. Upravo je ovo njihova slabost, slabost koja se održava i perpetuira kroz nedosatak samoindetifikacije. Mi želimo i moramo da kažemo da smo sve domaćice, sve smo prostitutke, i sve smo gej, jer dok ne prepoznamo naše ropstvo nećemo moći da prepoznamo našu borbu protiv njega, jer dok god mislimo da smo nešto bolje, nešto drugo od domaćice, prihvatamo logiku gospodara, što je logika podele i, za nas, logika ropstva. Mi smo sve domaćice, jer bez obzira gde se nalazimo, oni uvek mogu da računaju na više posla od nas, na više straha sa naše strane da izložimo naše zahteve, i manje pritiska na njih za novac, jer se nadaju da su naše misli usmerene negde drugde, ka tom čoveku naše sadašnjice ili budućnosti koji će “brinuti o nama”.
Takođe, mi se samozavaravamo da možemo da izbegnemo kućni rad. Koliko nas ga je izbeglo, uprkos radu izvan kuće? I možemo li zaista tako lako da odbacimo ideju življenja sa muškarcem? Šta ako izgubimo naša radna mesta? Šta je sa starenjem i gubitkom i minimalne količine moći koju nam danas obezbeđuju mladost (produktivnost) i privlačnost (ženska produktivnost). A šta je sa decom? Da li ćemo ikada zažaliti što smo izabrale da ih nemamo, što nikada nismo bile u mogućnosti da realistično postavimo ovo pitanje? I možemo li sebi da priuštimo gej odnose? Da li smo spremne da platimo cenu moguće izolacije i isključenja? Ali da li zaista sebi možemo da priuštimo odnose sa muškarcima?

Pitanje glasi: zašto su ovo naše jedine alternative i kakve borbe će nas izdići izvan njih?

Njujork, proleće 1974

Silvia Federici, Wages Against Housework

Najpoznatiju knjigu Silvije Federiči, “Kaliban i veštica: Žene, telo i prvobitna akumulacija” (Caliban and the Witch: Women, the Body and Primitive Accumulation, 2004) objavio je kolektiv Burevesnik krajem 2013. godine.

Knjigu čitajte na stranicama Anarhističke biblioteke ili je besplatno preuzmite u pdf-u.

Preporučujemo vam i esej Silvije Federiči ”Briga o starima”, objavljen u knjizi Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma, tekst ”Feminizam i politike zajedničkog”, objavljen u prvom broju žurnala uz)bu))na))), kao i dva intervjua sa Silvijom Federiči koja su prevedena i objavljena u časopisima Solidarnost i Nepokoreni grad.

Prevod: Hana Kukučka i Ozren Lazić

ARTIKULACIJA: POL/ROD U VIZUELNOJ KULTURI

Čet, 2015-03-05 14:53

Društveno-angažovani bioskop: Pol i rod u vizuelnoj kulturi

Program “Pol i rod u vizuelnoj kulturi” obuhvatiće razgovor o osnovama antropološkog tumačenja pola i roda, kao i načinima na koje posmatramo rodne uloge. Razgovor će pratiti projekcija dva antropološka filma, a pored problematizacije distinkcije pol/rod, biće reči i o tome na koje se načine ovi koncepti mogu uočiti u stereotipima društvene svakodnevice u vizuelnoj kulturi, na primerima reklama, crtanih filmova i sl.

Filmovi:

“Being a Trans-Person living in a Two-Gender Society”
autor: Petar Veljačić
Film se bavi preispitivanjem rodnih kategorija kakvih poznajemo u današnjem društvu , kroz koje nas vodi Šarlot Rivero, osnivač Kvir tango škole (Tangoverkstan in Stokholm), biolog Evelin Pijer sa CRNS Univerziteta (Centre National de la Recherche Scientifique) i poznati advokat Stiven Viti koji je i sam transeksualna osoba, i aktivni član organizacije “United Kingdom trans”.
Trajanje filma 14’27

“My Body, My Hair”
autorka: Veronika Rahjenberger
Dokumentarni film koji pokreće pitanja “ženstvenosti” i dlaka na ženskom telu. Ova tema je reprezentovana kroz oči šestoro žena koje su odlučile da zadrže svoje dlake na telu.
Trajanje filma: 18:24

Program se realizuje u okviru projekta “Artikulacija” CK13 i programa “Društveno angažovani bioskop”, a vodiće je antropolozi iz Beograda Relja Pekić i Lazar Veljković.

CK13: Artikulacija

Omladinski centar CK13 u okviru projekta Artikulacija organizuje jednogodišnji program otvorenih radionica, predavanja, projekcija, prezentacija i razgovora u okviru kojih ćemo zajedno sa vama artikulisati društvene, ekonomske i ekološke probleme i alternativne načine njihovog rešavanja. Program je namenjen svima koji sebe vide kao nosioce kritičkog odnosa prema dominatnim (nacionalnim) politikama u kojima se čovek ispostavlja kao pasivni konzument i nosilac tržišnih uloga.

Program ne nudi gotove sadržaje i konačna rešenja, već predstavlja povod da se sretnemo i razgovaramo o problemima koji se tiču svih nas. U ovome nećemo biti sami, jer će nam se pridružiti akteri nezavisne kulturne scene iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Mostara i Rijeke.

Dođite, učestvujte, polemišite, artikulišite, jer promene su moguće samo ako se zajednički otvorimo prema problemima i podelimo odgovornost za naše buduće akcije.

Napomena: Ovaj program će se realizovati uz niz drugih društvenih događaja na kojima se već srećemo u CK13, uz dobre svirke, veganske večere i druženja.

Plastic Sunday + Voda Nad Vodama

Sre, 2015-03-04 16:07

Plastic Sunday okarakterisan je kao frenetični vrisak oslobođenja iz tmurnog sivila svakodnevnice, koji poziva sve da mu se pridruže. Ovaj sastav nastao je 2008. godine i njegov muzički izraz se prostire od garažnog roka preko psihodelije sa uticajima noise zvuka. Najznačajnije priznanje Plastic Sunday dobija od strane kritičara i redakcije web magazina Popboks gde je ovaj bend proglašen za najbolji novi bend u Srbiji 2010. godine. Veliki broj singlova našao se u vrhu skoro svih relevantnih top lista u Srbiji (Diskomer , Jelen Top 10 , Popboks , Pop Mašina itd…). Plastic Sunday iza sebe ima dva online izdanja “Razum traži razloge” i “Komunikacija” , oba snimljena u produkciskoj kuči Digimedia, veliki broj nastupa, kako u Srbiji tako i širom regiona, učesnik je brojnih festivala, i trenutno radi na svom novom materijalu.

https://www.facebook.com/ pages/Plastic-Sunday/ 330237404101

https://plasticsunday. bandcamp.com/

Bend VODA NAD VODAMA je oformljen 2007. godine u Novom Sadu. Pesme nastaju kao pastiš interpretacija iskustava koje članovi benda (i ne samo članovi benda) produkuju, distribuiraju, percipiraju. Emfatičnu prirodu izraza VNV-a svedenog na pseudo dijalogizam definisali su brojni autori među kojima su SWANS, MAJKE, 16 HORSEPOWER i drugi. VODA NAD VODAMA pokušava da izgovori ono što čovek pomisli kada shvati da je kasno, da će mu se nebo uskoro sručiti na glavu. VODA NAD VODAMA, voda je za biće. Prva ploča “Pre Amerike” je objavljena za zadarsku etiketu “Brlog records”. Druga je u postprodukcijskoj pripremi.

http:// freemusicfrombrlogrecords. blogspot.com/2012/02/voda-nad- vodama-pre-amerike-no-056.html

https://www.facebook.com/ pages/Voda-nad-Vodama/ 167035286642412

Simeon Soul Charger + Zippo

Sre, 2015-03-04 15:43

Simeon Soul Charger konačno ponovo u CK13 sa bendom Zippo iz Italije!

Simeon Soul Charger je američki bend iz Akrona (Ohajo) koji stvara pod uticajem progresivnog roka, bluza, psihodeličnih i stoner zvukova 70ih godina prošlog veka. Bend postoji od 2008. godine, a osnovao ga je lider benda Aaron Brooks. Godine 2009. izdaju istoimeni EP i promovišu ga širom Amerike. Ubrzo sledi drugo EP izdanje nakon čega sledi dvonedeljna nemačka turneja koja bendu donosi solidnu bazu fanova u Nemačkoj. Po povratku u Ameriku bend snima prvi LP “Meet Me in the Afterlife”. Zatim sledi ugovor sa nemačkom izdavačkom kućom “Gentle Art of Music” i 2011. bend se seli u Nemačku. Nakon duže evropske turneje bend snima drugi konceptualni album “Harmony Square”. Simeon Soul Charger nastavljaju sa brojim nastupima širom Evrope. U CK13 bend će predstaviti novi album “Trick of Light”.

http://simeonsoulcharger. bandcamp.com/

https://www.youtube.com/watch? v=NJLjT2sq5tM

Zippo je bend iz Italije koji postoji 10 godina i kombinuje Prog Rock, Psych, Stoner, Sludge, Doom, Hard Rock i Post-Metal. Iza sebe imaju tri albuma, a na poslednjem albumu “Maktub” radili su sa Ben Wardom (Orange Goblin) i Luka T Mai ((Zu) dok je mastering radio James Plotkin (Khanate, Sunn O))) and ISIS). Zippo je jedan od najzapaženijih heavy bendova iz Italije, a svi koji su ih čuli smatraju da su jedan od najglasnijih muzičkih sastava koji se ima čuti.

https://www.facebook.com/ zippomusic/

https://www.youtube.com/watch? v=-bNADNYzEZE

Drugarstvo, budni sanjari, utopisti do kraja

Uto, 2015-03-03 22:41

Sa Bojanom Šovljanskim Šoljom, inicijatorom i članom Rebuild Collectiva iz Novog Sada i saradnikom muzičkog programa CK13, razgovarali smo o ideji i vrednostima Rebuild Collectiva, hardcoreu i punku, novosadskoj i evropskoj nezavisnoj muzičkoj sceni…

Koja ideja stoji iza inicijative Rebuild Collective i koje su njene delatnosti?

Rebuild Collective postoji pet godina, a bendovi iz kolektiva su aktivni na sceni poslednjih deset do petnaest godina. Ideja je jednostavna – jačanje postojećih veza između hardcorepunk bendova u Novom Sadu i stvaranje novih veza sa bendovima iz regiona i Evrope; pomoć mladim neafirmisanim bendovima, promocija ideologija koje prate hardcorepunk kao što su: pozitivan mentalni stav, straight edge, promocija ljudskih i životinjskih prava i ekološka osvešćenost, kao i ispostavljanje Novog Sada na evropsku i svetsku mapu hardcore dešavanja. Naravno, delatnosti su se tokom godina širile, tako da smo, pored koncerata, imali i veliki broj promocija stripova nezavisnih izdavačkih kuća u Srbiji i knjiga koje su prošle nezapaženo u javnosti i kod knjižara, tribina na kojima smo ugostili neke od najvećih imena hardcore subkulture u svetu, ali i mlade, kreativne ljude iz Novog Sada koji su predstavili svoj rad iz oblasti slikarstva, ilustracija, filmske umetnosti… Mi verujemo u nenasilno preusmeravanje ličnih i opštih negativnih pojava u pozitivne i opšte korisne savremene društvene tekovine kroz subkulturu.

Kako vidiš to da je generalno malo mladih bendova na hardcore/punk sceni?

Ja to ne vidim tako. Mladi ljudi su aktivni u mnogim bendovima u gradu. Možda nemaš baš neki ”youth crew” napad bendova kao što je imao New York City krajem osamdesetih, ali mi ni nismo New York Mladi ljudi su u odličnim bedovima kao što su Against the Odds, Get off My Property, Hollow My Eyes, War Engine i još mnogim drugima koje nisam spomenuo. To je stvar koja oscilira iz godine u godinu. Naše je da se potrudimo da scena opstane i da funkcioniše, da se potrudimo da privučemo što više mladih ljudi subkulturi i zadržimo old school ekipu koja će im pomoći da izgrade i sačuvaju svoj integritet u ovim godinama sirotinjske zabave u zemlji Srbiji. Hardcore je divna stvar, i mi želimo da je podelimo sa što je moguće više mladih ljudi.

Česta je pojava da bendovi ne biraju kada će i gde će svirati, pa tako ne uzimaju u obzir  povod i ideju, kontekst prostora u kom sviraju. Ovo se može opravdati činjenicom da nema prostora za bendove, ali se može videti i kao izraz nepostojanja stava i politike među bendovima, a time i kao nedostatak inicijative da sami kreiraju prostor za svoje delovanje. Kako ti to vidiš?

To je stvar pojedinaca, bendova i stvar njihove informisanosti. Najviše što mi možemo da uradimo je da informišemo ljude, ali ne bi trebalo da osuđujemo. Sa svojim bivšim bendom, nisam svirao, i sigurno ne bih nikada svirao, na mestima poput kluba ”Dvorište”, na događajima koji su sponzorisani kapitalističkim korporacijama i koji su čisto profitabilnog karaktera. Nikada nismo svirali na Exit festivalu, festivalima sponzorisanim od strane Monstera ili bilo koje druge korporacije koje se pokušavaju infiltrirati i eksploatisati hardcorepunk scenu samo zarad svojih materijalnih ciljeva. Hardcore je uvek počivao na principima ”uradi sam – uradi zajedno”, solidarnosti i drugarstvu. Možda to nekom sa strane zvuči naivno ali to tako jeste, tako je bilo i mi nećemo dozvoliti da se to promeni. Naravno, uvek postoji šansa kada ste na turneji da svirate u nekom klubu, u kom je, primera radi, svirao bend sumnjivih političkih stavova. Šanse su male, ali moram priznati da postoje i zato kažem da treba biti uzdržan i ne treba prenaglo osuditi neki bend i odbaciti neke ljude zbog situacija na koje nisu mogli puno da utiču i zbog informacija koje nisu saznali. Ne treba potezati za krajnostima i ekstremima, u svemu ipak treba sačuvati zdrav razum, pa tako i u ideologijama i subkulturi koja je kao i sve drugo podložna elitizmu i egoizmu.

Kako vidiš trenutnu nezavisnu muzičku scenu u Novom Sadu i šta po tebi čini scenu?

Scenu čine svi koji u njoj učestuju: bendovi, publika, organizatori, ljudi koji pomažu oko kuvanja, spavanja, novinari, fotografi, prostori za svirke, i ona je trenutno najbolja u zemlji baš u Novom Sadu. Za ovo možemo da zahvalimo bogatoj hardcorepunk istoriji koju grad ima, položaju na kojem se nalazimo, angažovanosti i saradnji ljudi svih generacija i onoga što oni vraćaju sceni i hardcoru, nakon što im je on toliko uticao na život i razmišljanje. Jedna drugarica iz Amerike koja je nastupala baš u CK13 pre par godina je rekla kako je za nju hardcore neka vrsta religije. Toliko toga je naučila iz njega, pomogao joj je da jasnije vidi stvari na koje je nailazila u životu, spasio ju je sa ulice i kriznih vremena u kojima se nalazila. Kreativna i pozitivna energija koja se vrti oko ove subkulture u svakom slučaju nije zanemarljiva. A za ostale, ostaje samo jedna naša izreka ”we don’t have time for your negative bullshit.”

Prilikom organizovanja koncerta najčešća briga organizatora je da li će koncert okupiti publiku. Ova briga postoji iz pragmatičnih razloga, ali postoji i druga strana te brige koja je usmerena na to da li publike uopšte ima i da li ona aktivno učestvuje i doprinosi sceni. Koji su mogući načini stvaranja publike i kako to Rebuild Collective radi?

Publika je sastavni deo scene, ona to jeste, i pošto je sve jedan veliki mehanizam, publika ga pomaže podržavajući bendove, aktivnosti i dešavanja. Imali smo prilike da čujemo kako neki organizatori kocerata kod nas, javno napadaju i vređaju publiku, jer nisu došli u dovoljnom broju, jer su izdali scenu i bla, bla, bla… Jadno. Klasičan primer ego manijaka na sve strane. Publika se mora slušati i poštovati, ona je ravnopravni deo scene i ako nje nema, znači da se morate više potruditi i pronaći način da je zainteresujete, nikako drugačije. Hardcorepunk je sastavni deo života i naravno da su prisutni usponi i padovi na sceni, ali mi smo navikli da koračamo težim putem. To je punk

Reci nam nešto o saradnji sa bendovima i sličnim inicijativama/scenama iz inostranstva sa kojima Rebuild Collective sarađuje. Da li i na koji način njihove prakse mogu pomoći lokalnoj sceni u smislu prenošenja iskustava i primera samoorganizovanja. Možeš i sam navesti neke primere.

Svaki bend koji dođe kod nas prenosi svoja iskustva iz grada i sredine iz koje dolazi i predstavlja svoju scenu. Rebuild je do sada organizovao oko sto koncerata, tako da možeš zamisliti koliko je to različitih priča i iskustava. Najbolju saradnju, ipak, imamo sa nemačkom scenom i bendom Business As Usual iz grada Wretzlar, sa kojim smo pre par godina pokrenuli inicijativu za pomoć novosadskoj hardcore sceni u organizaciji koncerata. Inicijativa ima za cilj ostvarivanje neophodnih tehničkih uslova za održavanje dešavanja i formiranje prostora za afirmaciju mladih bendova u Novom Sadu. Moram reći da smo na pragu da to i ostvarimo. Moramo se, naravno, veliko zahvaliti gradu Novom Sadu koji nam konstantno odmaže u toj ideji. Kao i sve ostalo, i ovo ćemo izgleda uraditi sami Postoji i video dokumentacija ”There is something more”, DVD izdanje koje je obeležilo saradnju između ove dve scene prethodnih godina.

Bendovi predstavljaju jedan vid društvenog organizovanja koji na neki način reflektuje i širu društvenu sliku. Bendovi se mogu organizovati nehijejarhijski, na osnovama participacije i solidarnosti, ali i hijerarhijski, gde lider benda preuzima najveću inicijativu i odgovornost. Kako ti gledaš na to?

Naravno da je tako. Pogledaj osamdesete i devedesete, recimo. Dok je hardcore cvetao u Americi i Evropi, izdanja su redovno raznim kanalima stizala u grad, i Novi Sad nije zaostajao sa bendovima, svirkama i publikom za bilo kojim drugim gradom. Svako iole zainteresovan za istoriju hardcorepunka u našem gradu bi trebalo da nabavi knjigu ”Novosadska punk verzija” u izdanju SKCNS, koja dokumentuje 35 godina postojanja scene u našem gradu. Ali i mi smo debelo platili blokadu 90ih. Strani bendovi nisu dolazili u naš grad, izdanja i praćenje dešavanja su jenjavala, bazirajući se većinom na prošlost, a samim tim su i ideologija i etika koje se kriju iza muzike počele da blede i scena se urušavala. Samo kad se setim silnih: ”ćuti i sviraj” na svaku iskru društvene ili političke osvešćensti i odgovornosti na dešavanjima, bude mi muka. Taj deo sa hijerarhijom i liderima mi se nikada nije sviđao, na kilometre smrdi na elitizam. Drugarstvo, budni sanjari, utopisti do kraja

Koju društvenu odgovornost muzičar danas ima i da li treba da je ima?

Ima veliku odgovornost samim tim što ima mogućnost da iznese svoje stavove pred većom grupom ljudi. Možda nema moć da sruši sistem kao što je kao klinac verovao, ali svakako ima moć da utiče na razvoj i razmišljanje svih ljudi, pogotovo mladih, i na stvaranje njihove slike o sebi i svetu oko sebe, na njihov odnos prema svetu i položaj u njemu. To je ipak, priznaćeš, velika odgovornost. Zato, ako ćeš da izgovoriš nešto u fazonu podržavanja konzumacije teških droga, provociranja nasilja ili neodgovornog seksa (tipičnih R’n’R (ne)stavova), imaj u vidu da ćeš, možda, biti odgovoran za nečiju nesreću, jer nikada ne znaš koliko je neko ko te sluša, stabilna i izgrađena ličnost i kojim putem će krenuti. Ljudi moraju biti svesni težine svojih reči.

Nezaobilazan momenat na koncertima koje organizuje Rebuild Collective predstavlja info-štand sa aktivističkim sadržajima. Zašto je ovo bitno i koje ideje su zastupljene na Rebuild štandu? 

Na štandu je uvek prisutan distro sa izdanjima bendova koji su svirali u Novom Sadu i kvalitetna izdanja iz sveta na vinilu, cd, kasetama, merch bendova. Štand je produžena ponuda infoteke Crne ovce i CK13. Sadržaji su razni, uglavnom društveno-političkog karaktera, a tiču se kritike društva, odnosno, društvenih pojava koji pojedinca usmeravaju na preispitivanje sebe i određenih pojava oko njega. Prisutna je i literatura i fanzini posvećeni pravima životinja, naravno.

Reci nam nešto o Crnoj Ovci. Kako je mesto organizovano i koji se sve sadržaji mogu tamo naći?

Crna Ovca postoji više od tri godine i predstavlja klub Rebuild kolektiva. Pored svog programa: angažovanog filma, tribina, muzičkih nastupa, promocija literature, stripa, muzičkih izdanja, i drugih oblika kreativnog stvaralaštva, služi i kao ”free hostel” mladim aktivistima iz celog sveta koji uglavnom preko bendova i njihovih članova posećuju Novi Sad, koji su čuli za naš grad i poželeli da nas posete. Takođe, sastavni deo kluba čine i Infoteka sa gomilom fanzina i literature, biblioteka, nezaobilazna stripoteka, VHS-videoteka kao i hiljade vinil naslova koji mogu da se preslušaju. Crna Ovca je klub neprofitabilnog karaktera, samoodrživa uz pomoć naših članova i, na neki način, centar je naših aktivnosti. Postala nam je svima ”druga kuća” i veoma smo vezani za nju.
”When we can’t dream any longer, we die.” – Emma Goldman
Rebuild kru

Razgovarao: Ozren Lazić

Through These Eyes 11. aprila 2011. u CK13 https://www.youtube.com/watch?v=iJOyNEPQ7qI

Veče Slam-poezije!

Uto, 2015-03-03 20:00

POETRY-SLAM otvara binu za slobodno i kreativno izražavanje misli!

Program ove „poetry-slam-večeri“ je rezultat radionice koju je Mario Tomić, jedno od vodećih imena austrijske poetry-slam-scene, vodio sa studentima/kinjama germanistike sa prostora bivše Jugoslavije. Učesnici/ce će čitati poeziju nastalu na radionici, na nemačkom i srpskom jeziku. Jezičkih barijera, dakle, nema!

Veče će voditi Mario Tomić koji će takođe publici predstaviti nekoliko svojih tekstova.

Mario Tomić živi i radi kao slobodni umetnik u Grazu (Austrija). Suosnivač je „1. bine za čitanje u Grazu: Nasilje nije čitanje“ (1ste Grazer Lesebühne: Gewalt ist keine Lesung) te organizator i voditelj kultne mesečne priredbe „Kombüsen Slam“ u Grazu. Godine 2012. osvojio je drugo mesto austrijskog i prvo mesto štajerskog prvenstva u poetry slemu, a u međuvremenu je nastupio više od sto puta u 6 različitih zemalja. Mario Tomić spada u vrstu svestranih austrijskih slemera. Njegov repertoar seže od skurilnih kratkih priča, preko akrobatskih igra reči, sve do spoken word i beat poetry, što je zapravo dokaz za njegovu težnju da sebe neprestano iznova definiše.

Program organizuje Odsek za germanistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, u saradnji sa Omladinskim centrom CK13 i Austrijskim kulturnim forumom.

Proleće / Anti You / Against The Odds

Uto, 2015-03-03 14:18

Dolazak proleća, novosadski punk hardcore veterani Proleće, obeležiće tradicionalnim gigom, svojim trinaestim, u CK13. Biće to finalno veče zajedničke vikend ture sa sastavom Anti You.
Anti You je jedan od najboljih italijanskih i evropskih hardcore/punk bendova. Album “Two-Bit Schemes And Cold War Dreams” iz 2010. sa pesmama koje traju oko jednog minuta, najviše podseća na Career Suicide, Social Circkle ili Teen Idles u novoj produkciji. Pred kraj 2013., bend je objavio drugi odličan album “Blank Stares”. Tih 16 pesama obavezno su štivo za sve one koji u hardcore muziku ulaze jedinim logičnim putem, iz punka. Četvorka iz Rima provela je prošle godine lep vikend u Novom Sadu, a svirke na To Be Punk festivalu kao i matine gig narednog dana u DC-u bili su dovoljno jak razlog da se momci vrate na istu adresu. Ovaj put Anti You će zajedno sa Prolećem održati tri koncerta. Osim novosadskog, gostovaće u Zemunu i Mužlji.
U subotu 21. marta nastupiće i mladi lokalni sastav Against The Odds koji se navikao na binu u CK13 gde se oseća bukvalno kao kod kuće.

Ja biti, ja ne znati, mađarski

Pon, 2015-03-02 18:16

Katalin Ladik, Ištvan Domonkoš, Oto Tolnai
Ja biti, ja ne znati, mađarski
: Mit i java diplomatije i erotike :

Autori predstave i izvođači: Ivan Pravdić, Ana Vrbaški, Marko Dinjaški
Muzika: Alice in WonderBand

Veseli i brutalni kabare erotskih, izbegličkih i političkih stihova međunarodno priznatih vojvođanskih pesnika i pesnikinje: Katalin Ladik, Ištvana Domonkoša i Ota Tolnaija.
Gerilske pesme, Havarija, erogena poezija Katalin Ladik menjale su pogled na svet mladih u doba kada su napisane, a i dalje su jednako aktuelne.

Cena ulaznice je 300 rsd, a za komplet 5 i više karata 200 rsd.