Lokalne politike i urbana samouprava

Subscribe to Lokalne politike i urbana samouprava feed
Updated: 1 hour 3 min ago

Mišljenje je hrabrost da se slobodno govori i kada nisi pitan – Tekst GKPa u novom broju biltena STANAR

Tue, 2017-07-04 20:45

Organizovani ljudi – zborovi građana i protestne organizacije

Grupa za konceptualnu politiku

Opisati ono što radimo najbolje je započeti poslednjim slučajem koji jedan od onih koji se dešavaju spletom aktivnosti (i okolnosti) koje nisu predviđene projektnim raspisom, ali koje jesu trasirane višegodišnjim radom na „Lokalnim politikama i urbanoj samoupravi“ – kojima je Grupa za konceptualnu politiku i započela svoj aktivistički život i organizaciju. Naime, mnoštvo akcija koje sprovodimo događaju se „spontano“, jer su one rezultat interesovanja građana koji nam se obraćaju za pomoć i koji sa nama dele probleme sa kojima se suočavaju, a koje smo imali prilike da upoznamo upravo zahvaljujući projektu koji smo razvili na Detelinari u Novom Sadu. Pored redovnih aktivnosti koje smo projektno planirali i na čijoj realizaciji i sada radimo, naš „posao“ na Detelinari podrazumeva i ove ad hoc intervencije u građanskom, aktivističkom, a po našem sudu i političkom prostoru.

Poslednji „susret“ sa nasilnim karakterom vlasti u lokalnoj samoupravi imali smo nedavno, kada smo pokušali da organizujemo Zbor građana i preko njega pozovemo lokalnu zajednicu (Mesnu zajednicu) da stane uz svoje stanovnike i njihove skupštine stanara. Iako je zbor redovno prijavljen (prema statutu mesne zajednice i drugim procedurama), a onda i sazvan od strane Saveta mesne zajednice, Zbor građana je proglašen nevažećim. To se dogodilo na brutalan način intervencijom lokalnog odbornika koji je kao gost pozvan od strane predstavnika Saveta da prisustvuje Zboru građana, i koji ga je jednostavno proglasio nevažećim kada je video da će odluke okupljenih građana biti u suprotnosti sa namerama koje su imali u vezi sa ovim slučajem.

Sa građanima Novog Sada, stanovnicima mesne zajednice „Jugovićevo“ na Detelinari, odlučili smo da pozovemo lokalnu samoupravu, odnosno mesnu zajednicu kojoj pripadaju, da zaštiti njihove interese i da zajedno sa svojim stanarima, njihovim skupštinama zgrada (po novom zakonu „stambenim zajednicama“), vlasnicima stanova, podstanarima i svim drugim zainteresovanim i dobronamernim ljudima koji ovde žive, odbrane pravo građana da sami odlučuju o tome kako će voditi svoje zgrade i kako će u njima živeti. Konkretno, organizovali smo se sa građanima i stanarima zgrade u ulici Stevana Divnina Babe, od broja 2. do broja 8. kako bi sprečili postavljanje bazne stanice Telekoma na njihovu zgradu, pošto je ugovor sa ovim operaterom potpisan bez saglasnosti većine stanara ove zgrade, odnosno bez saglasnosti većine vlasnika stanova zgrade koja je stambena celina na jednoj katastarskoj parceli i predstavlja jedan objekat i, prema tome, predmet je zajedničkog i nedeljivog vlasništva svih vlasnika posebnih delova zgrade i o njemu odlučuju sve skupštine stanara u ovoj zgradi, a ima ih četiri. Dakle jedna skupština stanara je potpisala ugovor – tačnije predsednik te skupštine – a stanari ostalih skupština iskazuju sumnju u verodostojnost saglasnosti koju je većina stanara i te jedne skupštine morala da potpiše kako bi pravo na sklapanje ugovora sa trećim licem bilo po zakonu.

Ali o kom zakonu je reč? Upravnim postupkom, koji su građani preduzeli, imali smo prilike da se sretnemo sa svim zakonima koji se tiču stanovanja i upravljanja zgradama, a među njima je ključni novi Zakon o stanovanju. Na njega se svi pozivaju, a pre svega Telekom, doduše bez potrebe da se pozove i na određene članove ovog zakona kada odgovara na zahteve građana za uvidom u dokumentaciju na osnovu koje sada raspolaže njihovom zajedničkom i nedeljivom svojinom.

U relaciji sa mesnom zajednicom došli smo u sledeću situaciju: Nakon što je zbor prijavljen i termin za njegovo održavanje odobren; nakon što je zbor sazvan i oglašen na Detelinari putem načina informisanja koji praktikuje mesna zajednica, ali i sami građani i njihova udruženja; nakon što je na samom zboru zvanično prikupljeno više od pedeset potpisa stanovnika koji su svoje mesto boravka (pripadnost ovoj mesnoj zajednici) dokazali uvidom u lične dokumente – Zbor građana je proglašen nepostojećim. Naravno, to se nije dogodilo s vrata, niti u toku same procedure njegovog organizovanja. To se dogodilo kada su građani izneli svoj stav i formulisali odluku. Odluku ljudi koji na nju imaju prava jer su upravo oni građani čija je ovo mesna zajednica i čiji je ovo zbor kao način neposrednog odlučivanja u lokalnoj samoupravi. Međutim, ko proglašava nevažećim ovaj zbor? Savet mesne zajednice koji ga je i sazvao? Ne. Od članova saveta bila je prisutna samo njegova potpredsednica, a svi drugi su bili gosti, pozvani sagovornici iz nadležnih gradskih uprava i Telekoma, ali i „počasni gost“ – gost od značaja i uticaja, kako se obično misli – lokalni odbornik u skupštini grada, koji je lično proglasio ovaj zbor običnim sastankom ne bi li obesnažio odluku koju građani donose glasanjem na Zboru građana. Na poziv građana i većine učesnika da se izjasnimo glasanjem, odbornik je svojim opstruktivnim govorom proglasio zbor nevažećim i u tome su mu pomogla većini prisutnih nepoznata lica, koja su se doduše predstavila, ali čiju proveru identiteta, uloge i mesta boravka niko nije zahtevao niti o tome tražio dokaz. Mogli smo samo pretpostaviti da su ta lica stranačke kolege poslanika i njegovi partijski kompanjoni, što su uporno odbijali da potvrde. Toliko o hrabrosti stranački okupljenih i angažovanih ljudi.

Nismo do sada imali prilike da se susretnemo sa ovakvom bahatošću i osionošću vladajuće koalicije u lokalu, iako od početka pišemo i govorimo o partijskoj uzurpaciji institucija lokalne samouprave. Zbor građana je, da se podsetimo, legitimno sredstvo i način neposrednog učešća građana u lokalnoj samoupravi i njegove odluke ili zaključci su obavezujući za lokalnu samoupravu na nivou mesne zajednice. Odluka zbora građana je ujedno i odluka mesne zajednice, i ona ima svoje zakonske i upravne posledice. Ovo je dakle eklatantan primer zloupotrebe institucija i njihovog ukidanja, a po našem sudu, to je poslednja linija institucionalne i upravne odbrane interesa civilnog društva odnosno kapaciteta samoorganizovanja građana na distanci prema partijskom i državnom organizovanju, koje se nudi kao jedini način angažovanja ljudi u ovom društvu.

Ovo je dakle samo jedan slučaj, i to slučaj u oblasti ili na terenu na kome kao organizacija delujemo. Koliko je on relevantan za ukupne društvene i političke procese, teško je proceniti. Svesni smo „državnog političkog trenutka“ i dobrim delom upoznati sa aktivnostima naših prijatelja i saradničkih organizacija u polju građanskog aktivizma u situaciji koja ovih dana ponovo rezultira protestima. Prošlogodišnja protestna dešavanja smo takođe ispratili i pokušali da učestvujemo u njima koliko smo mogli i s obzirom na kapacitete kojima raspolažemo, kada smo i formulisali problem politike na strani ljudi sintagmom „protestna organizacija“. Mišljenja smo dakle da je pored organizovanja protesta, potrebna i protestna organizacija, a pod tim podrazumevamo mrežu saradnji i udruživanja građana i njihovih organizacija (udruženja) koje se odvijaju i održavaju stalno, pa onda i tokom održavanja protesta. Tako smo i pokrenuli ono što se danas zove „Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada“ i sada smo u procesu pregovaranja sa gradom o uslovima rada nezavisnih udruženja koja deluju u kulturi. Saradnja sa Asocijacijom Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) je presudna u tom procesu pregovaranja i, od nedavno i kao njene članice, nastojimo razviti politiku udruženja građana kojom bismo na nov, ali i dalje emancipatorski način definisali ono što nazivamo civilno društvo.

Posle ovog podužeg uvoda, zamišljenog kao prilaz preko konkretnog problema i situacije, želimo sa vama da podelimo realno iskustvo koje ovakve situacije pružaju i koje se homološki daju prepoznati i analizirati na svim nivoima organizovanog delovanja ljudi. Naime, to što nam se događa i šta nam valja činiti u lokalu, dešava se i na nivou međuorganizacijskog delovanja u relaciji sa gradskim organima i vlašću, gde delujemo u asocijaciji sa drugim udruženjima građana – onima koja se bave kulturnom produkcijom. U pitanju je Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada, koja je pre svega politička inicijativa udruženja građana, pa tek onda inicijativa udruženja koja za cilj imaju proizvodnju kulturnih sadržaja. Tačnije, to je inicijativa koja je politička jer je pokreću ljudi na distanci prema državi. To što se njihovi zahtevi generišu iz egzistencijalnih i socijalnih uslova rada i života udruženih ljudi koji deluju u kulturi i u kulturnoj produkciji nastoje pronaći način da zarade i prežive, tek je sociološki aspekt onoga što činimo kao višak radne snage za državu kojom upravljaju našim životom. Prema tome, kao što politizujemo život i stanovanje u lokalnoj zajednici – tvrdeći od početka da kako smo ostali bez posla, tako možemo ostati i bez krova nad glavom, sada nastojimo sačuvati i „radna mesta“ koja smo osmislili izumevajući projekte u oblastima koje nas zanimaju i u kojima smo u stanju nešto proizvesti i tako zaraditi za život. Mi smo dakle odlučili politizovati i mesto stanovanja i mesto rada, i to je osnova naših aktivnosti u onome što nazivamo civilnim društvom i samoorganizovanim angažmanom građana. Mišljenja smo da je to jedini način da se borimo u ovom društvu, i pri tome ne mislimo samo na srpsko društvo i državu, jer situacija je takva u čitavom okruženju, a verovatno i na evropskom kontinentu koji danas prolazi kroz iskušenja koja sigurno nisu mogla biti predviđena pre samo deceniju ili dve.

Naša borba je dakle politika koju razvijamo sa „radnih mesta“ i „mesta stanovanja“, koja su odavno u novim okolnostima i drugačije „funkcionišu“ od onoga kako smo ih zamišljali i planirali u vremenima kada smo počinjali naše životne i egzistencijalne „karijere“, i nalazimo se među ljudima koji to ili još ne shvataju i zato ne prihvataju, ili su već rođeni u takvim okolnostima i na njih gledaju očima (kategorijama opažanja) koje je ovaj „sistem“ i stvorio za njih i samorazumevanje bez problematizacije. Pojavilo se jedno novo „kako se misli“, i mi nastojimo ukazati ljudima da to „Se“ nije bezazleno ni bezlično kako nam „Se“ čini, i da je zato potrebno subjektivirati „Se“. Da ovo nisu tek i samo apstrakcije niti akademska upražnjavanja ideja, više i ne želimo dokazivati. Kategorije kojima mislimo politiku i situaciju u kojoj se nalazimo i delujemo razvijamo sa ljudima koji ih takođe misle i nastoje izumeti, i oni su naši privilegovani sabesednici. Mislimo tu na sve ljude sa kojima uspevamo ostvariti komunikaciju kroz zajedničko delovanje i rešavanje problema.

Ako se vratimo našem konkretnom slučaju, onda nas politička artikulacija problema dovodi pred sledeću dilemu, i to je tačka na kojoj susrećemo realno situacije ili strukture koja determiniše naše akcije, i koju delimo sa građanima i njihovim udruženjima – od lokalnog nivoa i problema stanovanja, do međuorganizacijskog delovanja i povezivanja sa saradničkim grupama i udruženjima koja danas deluju u Srbiji. Naime, situacija u Mesnoj zajednici, koja je jednaka onoj koju imamo kao Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada u relaciji sa Gradskom upravom i „vladom“, naizgled je otvorila dva puta:

1. Ili ćemo odmah izaći u javnost, napraviti konferenciju za štampu, pozvati medije i razglasiti skandal koji je napravio lokalni odbornik, član partije koja dominira vladajućom koalicijom u gradu;

2. ili ćemo odložiti „javnu prezentaciju“ slučaja i bez pritiska javnošću nastojati da ponovimo postupak i mobilišemo ljude – uključujući i one u mesnoj zajednici – da se proceduralno suprotstave zloupotrebama i ipak „izguraju“ priznanje Zbora građana, a onda i odluke koju će on doneti?

Situacija je, kao što rekosmo, slična i u „pregovorima“ sa gradskom upravom za kulturu i članom veća za kulturu, odnosno lokalnim (gradskim) ministrom kulture, sa kojim smo ušli u procese koji stvaraju situaciju (a možda samo iluziju?) u kojoj možemo nešto promeniti i „izgurati“ ili „isterati“ neka rešenja (podzakonske akte, pravilnike, odluke, kategorije i definicije u Strategiji i Akcionom planu kulturnog razvoja), kojima bi se institucionalni i, ako ne zakonski, a ono „pravilnički“ okvir delovanja organizacija promenio u njihovu korist.

Ali kada se ljudi nađu u ovakvoj situaciji, postaje jasno da su „dva puta“ iluzija koju stvara lažna dilema, jer valja nam priznati da do pregovora ne bi ni došlo da nismo iz javnosti delovali i javnošću napravili pritisak na vlast, koja bez toga ne bi imala potrebe ni interes da nas „primi na razgovor“ i „ponudi da uzmemo učešće u zajedničkom rešavanju problema“, od kada će našu politiku – koju mi smatramo pregovorima – imenovati „saradnjom“. Ako tu reč prevedemo tuđicom, ona dobija zloslutno značenje koje odzvanja kada se izgovori „kolaboracija“.

To je mesto odakle uviđamo ono što smo gore nazvali „protestna organizacija“. Javnost kojom se otpočne neki proces neće biti i ona javnost na koju ćemo se pozvati kada zaključimo da smo izigrani, nasamareni i zloupotrebljeni u ovom procesu koji smo, možda samo mi, doživeli kao politički i kao način da rešimo neke probleme, odnosno promenimo situaciju u kojoj je položaj čoveka (stanara ili udruženog samozaposlenog i angažovanog građanina) neizdrživ i zbog čega smo se i upustili u aktivno učešće u odlučivanju i borbu ljudi da preuzmu stvar u svoje ruke kako bi preživeli. Prema tome, dilema koju smo postavili prestaje da bude dilema, pa samim tim i lažna, jer istim postupkom analize i prakse – aktivne analize situacije i delovanjem – delimo javnost i javno istupanje na ono koje je to samo na početku postavljanja problema i na ono koje je rezultat rada na njegovom rešavanju, a koje bi trebao da rezultira onim što nazivamo zainteresovana javnost, odnosno javnost svih uključenih – pa i protestno uključenih – u proces rešavanja problema, odnosno ostvarenja konkretnih interesa ljudi koji su se našli u situaciji u kojoj sada i organizovano deluju. To bi bila sadržina pojma protestna organizacija, i koji prestaje da bude pojam subjektivacijom o kojoj takođe govorimo, ali i na kojoj radimo dok govorimo, pa i javno. Naš diskurs postaje složeniji, specifičniji, i to je ono što imamo kada mislimo i na fukoovskog „specifičnog intelektualca“, koji je odavno zauzeo mesto „organskog“, i koji se, tu i tamo, ponovo javlja kao uzor i ideal među aktivistima i udruženjima koja srećemo u zajedničkoj borbi. Ako tome dodamo da je ekspertiza na strani ljudi, a ne države, onda možemo računati i sa novim problemskim situacijama i mestima na kojima možemo čuti nove problematične reči. Za nas je takva jedna i „stanar“.

Drugim rečima, jasno nam je da bez javnosti i protesta koji su zahvatili Beograd i Novi Sad – a tu je i gradska ambicija da Novi Sad postane prestonica kulture (u čemu su čelnici grada i uspeli), i na koju smo se pozvali i vladajuće strukture javno prozvali zbog lošeg položaja nezavisne kulturne scene – ne bi bilo ništa od našeg učešća u aktivnom i organizovanom rešavanju problema. Međutim, šta i kako delovati kada se zakoračilo u nekakav proces, u nekakvu „saradnju“ i kada se uzajamno obavezalo – međuorganizacijski i međuljudski – na neke korake i odluke? Hoćemo li imati kome da se obratimo ako nas izigraju i izbace iz procesa?

Mi smo mišljenja da nam neorganizovana javnost, na koju se uvek možemo pozvati kao da ničeg nije bilo, i kao da se nikud nije ni pošlo i ni do čega stiglo, nije više ni potrebna. To što ćemo se na nju ipak morati pozvati, biće to samo ako budemo imali snage da još jednom započnemo, i to su ljudi pokazali u svim dosadašnjim inicijativama, koje su nestajale i ostavljale prostor za nove. Ali problem je u tome što promenama onda upravljaju stihijske ambicije ljudi koji se uspinju partijskim aranžmanima i organizacijama na vlast; vlast kojom i ne rade drugo osim što privatizuju javni prostor i zloupotrebljavaju interese u svoju korist i zarad partikularnih interesa udruženih zbog takvog delovanja (za koje znamo da je umelo biti i zločinačko). Ono za šta treba imati snage, i za šta uvek ima smisla, to nije još jednom započeti neki proces, već započeti ga iznova. To „iznova“ imamo sada i ono je u tom smislu potpuno novo u odnosu na prethodne pokušaje. Politika je iskustvo savremenosti i delovanja u situaciji koja je uvek i samo naša, i naš jedini način da delujemo i mislimo savremenost je da to sebi pre svega priznamo, i da znamo da ako ovo propadne, moraćemo samo iznova, a ne više iz početka.

Zaključićemo ovaj izveštaj vešću da smo uspeli da organizujemo nov Zbor građana koji je izglasao zaključak kojim se Mesna zajednica stavlja na stranu građana i zajedno sa njima zahteva da se poštuje Zakon o stanovanju. Postaviti pitanje snage ovog zaključka – Zaključka zbora građana – nije neumesno, ali smo i mišljenja da u njemu treba čuti zaključak ljudi koji su se odlučili da zajednički i organizovano nešto učine i da je on rezultat mišljenja koje je našlo svoje mesto zahvaljujući hrabrosti ljudi da slobodno govore i kada ih niko ne pita.

10 novih RADIO emisija STANAR !

Tue, 2017-07-04 20:38

RADIO EMISIJE STANAR

Serija od deset radio emisija STANAR je posvećena načinima organizovanja građana u okviru projekta „Lokalne politike i urbana samouprava“ i “Proširena estetska edukacija” i ugostila je brojne sagovornike i saradnike iz polja građanskog aktivizma i autonomonog stvaralaštva u oblasti kulture. Na ovaj način emisije problematizuju samoorganizovanje ljudi koje se odvija na distanci prema postojećim organizacionim i institucionalnim modelima i otvaraju prostor za invenciju novih načina proizvodnje sadržaja koji odgovaraju njihovim autentičnim potrebama.

Radio emisije možete preslušati na sledećim linkovima:

RADIO EMISIJA STANAR no.1 UPPS – Udruženi pokret slobodnih stanara iz Niša

RADIO EMISIJA STANAR no.2 NDVMBGD – Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“

RADIO EMISIJA STANAR no.3 NKSS NS – Inicijativa Nezavisne kulturne scene Novog Sada

RADIO EMISIJA STANAR no.4 STEALTH.unlimited, Beograd/Roterdam

RADIO EMISIJA STANAR no.5 NKSS – Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije

RADIO EMISIJA STANAR no.6 DaNS – Društvo arhitekata Novog Sada

RADIO EMISIJA STANAR no.7 HENRY COW – razgovor sa Chris Cutlerom

RADIO EMISIJA STANAR no.8 ZADRUGE U HOLANDIJI – City in the Making, Roterdam

RADIO EMISIJA STANAR no.9 DANNY HAYWARD

RADIO EMISIJA STANAR no10 ANTHONY ILES

„Lokalne politike i urbana samouprava“ je projekat koji sprovode Grupa za konceptualnu politiku (GKP) i kuda.org iz Novog Sada, a koji je posvećen motivisanju stanovništva za uključivanje u procese odlučivanja i udruživanja na lokalnom nivou, po pitanju politizacije problema stanovanja, kao i razvoja lokalne zajednice i saradnje sa organima lokalne samouprave, prvenstveno sa mesnim zajednicama. Projekat se realizuje uz podršku Fondacije za otvoreno društvo i Heinrich Böll Stiftung Beograd. http://detelinara.org/

Projekta „Proširena estetska edukacija“ 2015/2017, se realizuje u saradnji Centra_kuda.org sa Multimedijalnim institutom iz Zagreba, Kontrapunktom iz Skoplja, Berliner Gazette iz Berlina i Kulturtreger/Booksa iz Zagreba. http://www.kuda.org/sr/search?f[0]=taxonomy_vocabulary_6%3A228 

Celokupan projekt je finansiran podrškom programa Kreativna Evropa 2014-2020 Evropske unije, Evropske kulturne fondacije iz Amsterdama – BAC program, Pokrajinskog sekreterijata za kulturu i javno informisanje, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Gradske uprave za kulturu grada Novog Sada.

Novi, peti broj Biltena STANAR u elektronskom obliku: Kako se organizujemo, kada se organizujemo

Tue, 2017-07-04 20:08

Bilten „STANAR“ nastavlja da obrađuje teme koje su otvorene u dosadašnjoj saradnji stanara, predstavnika Skupština stanara, udruženja građana i svih zainteresovanih i slobodnih ljudi angažovanih u realizaciji ovog projekta.

Peti broj biltena „Stanar“ se bavi temama iz domena politike stanovanja i organizovanja građana. Ovaj broj je posvećen delovanju udruženih građana i njihovom neposrednom učešću u odlučivanju u lokalnoj samoupravi.

U biltenu imate priliku da pročitate tekstove relevantnih učesnika u građanskim borbama koje se ovih godina vode za bolje uslove života i odbranu javnog interesa koji samo slobodni i hrabri ljudi mogu odbraniti.

SAZNAJTE ŠTA ZNAČI ORGANIZOVATI SE I UDRUŽITI, ŠTA SU UDRUŽENJA GRAĐANA I ZADRUGE I ŠTA ZNAČI ORGANIZOVATI PROTESTE.

Biltenu su doprineli članovi i predstavnici različitih inicijativa i udruženja: “Ne(da)vimo Beograd”, “Pametnija Zgrada”, “Učitelj neznalica i njegovi komiteti”, “Društvo arhitekata Novog Sada – DaNS”, “Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada”, “Udruženi pokret slobodnih stanara Niš”, “Omladinski centar CK13”, “Centar za zaštitu potrošača Begej” i “Nezavisna kulturna scena Srbije”.

Peti broj biltena STANAR možete preuzeti u .pdf formatu ovde:

Bilten_STANAR005_2017

 

Bilten STANAR je deo projekta „Lokalne politike i urbana samouprava“ koji je posvećen motivisanju građana za uključivanje u procese odlučivanja i udruživanja na lokalnom nivou, razvoju lokalne zajednice i saradnji sa organima lokalne samouprave, prvenstveno sa mesnim zajednicama.

Projekat se realizuje u saradnji Grupe za konceptualnu politiku i Centra kuda.org iz Novog Sada, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, Srbija.

Fotografije sa promocije 5. broja biltena STANAR, održane 22. juna 2017. godine u prostorijama MZ Jugovićevo, Detelinara, Novi Sad:

Tekst Saše Kostića u novom broju biltena STANAR – Nastanak i delovanje udruženog pokreta slobodnih stanara iz Niša (UPSS)

Wed, 2017-06-28 11:10

Negde oko 15. marta 2015. god. sastala su se trojica komšija, budućih inicijatora i organizatora udruženja, na zajedničku diskusiju i analizu nastalog stanja sa uvećanim (oko 100% ) računima građana za utrošenu toplotnu energiju. Na tom sastanku su se Dragan Perić, Đokica Jovanović i Saša Kostić dogovorili da organizuju sastanak 25 predsednika skupština stanara, na kom će uputiti zajedničku peticiju vlastima i Toplani za smanjenjem cene grejanja, jer mnogi stanari nisu u stanju da plaćaju takve cene zbog izuzetno niskog standarda i loše socijalno-ekonomske situacije u gradu Nišu. Zakazan je skup predsednika za 20.03.2015. godine u ul. Branka Krsmanovića 29 i objavljena je informacija preko svih niških medija. Na taj dan sakupili smo se u zajedničkim prostorijama, danas zvanim “podrumče”, i počeli sastanak sa okupljenima sa informacijom zašto su pozvani i sa predlogom šta nam je činiti. Sastanak je ubrzo prekinut jer je nastao veliki žamor među zvanicama i zahtevalo se od nas organizatora da izađemo napolje jer ljudi koji su bili napolju nisu mogli da nas čuju. Kada smo izašli zatekla nas je situacija da je ispred zgrade bilo nekoliko stotina građana, a ispostavilo se da je među njima bio i veliki broj predsednika skupština stanara, te su od nas zahtevali da nastavimo sastanak ispred zgrade. Mi smo to i učinili i u toku predstavljanja proglasa, koji smo trebali da potpišemo i pečatiramo i pošaljemo gradskim vlastima, pojavila se patrola policije jer je neko od sugrađana prijavio okupljanje velikog broja građana na otvorenom. Kako su izvršili uviđaj situacije i dobili informaciju da se predsednici skupština stanara organizovano sastaju na sastanak, propratili su naš rad sa strane, ne mešajući se u održavanje sastanka.

Tom prilikom je jednoglasno usvojen predlog peticije i u istom trenutku ju je svojim potpisima i pečatima overilo 104 predsednika skupština stanara. Narednih dana smo (Dragan Perić, Đokica Jovanović i Saša Kostić), kao organizatori celog događaja, dali sebi za zadatak da oko peticije okupimo što veći broj predsednika i krenuli smo da ga sprovodimo u delo. Obilazeći zgrade, za petnaestak dana smo sakupili potpise i pečate podrške više od 400 predsednika, i tom prilikom smo ih obavestili da organizujemo zajednički sastanak svih potpisnika peticije i da će svi biti blagovremeno obavešteni o terminu održavanja istog. U pokušaju da obezbedimo salu M.K.B. Adžije, rečeno nam je da se sala koristi samo za stranačka okupljanja i sastanke, tako da nisu u mogućnosti da nam izdaju salu, jer mi nismo stranka, već grupa građana koja želi da sastanči. Potom smo pokušali da obezbedimo konferencijsku salu u opštini Medijana i tom prilikom nam je rečeno da nemaju adekvatnog zaposlenog ko bi nam izašao u susret i da ne znaju kako da to učine. Procenili smo da nas izbegavaju i da pokušavaju da nas osujete u nameri okupljanja, pa smo smišljali koje sve varijante imamo na raspolaganju. Tada nam je palo na pamet da zakupimo Balon salu na dva sata i da u njoj održimo sastanak. Međutim, jedan građanin nas je savetovao da objavimo preko medija da nas opstruiraju u pokušaju okupljanja, i mi smo to uradili. To je pokrenulo reakciju komentara i dovelo do dodeljivanja termina u sali M.K.B. Adžije, gde smo zakazali prvo okupljanje i pozvali sve potpisnike i građane da se odazovu na sastanak. Tom prilikom bilo nas je preko 350 u sali i jednoglasno smo doneli odluku da treba da se organizujemo i da delujemo kao pravno lice. Donesena je odluka da se organizuje udruženje i da se zvanično registruje. Izabran je inicijalni odbor od predloženih kandidata koji su trebali da sprovedu ideju u delo. Taj odbor je pripremio svu neophodnu dokumentaciju za registraciju (osnivački akt, statut udruženja ) i izvršio registraciju udruženja iz drugog pokušaja, jer je i tu postojala mala opstrukcija vlasti. Ipak smo uspeli da registrujemo udruženje i ono je doživelo tada svoju prvu osnivačku skupštinu koju smo zakazali takođe u sali M.K.B. Adžije i pozvali sve potpisnike i građane da učestvuju na osnivačkoj skupštini. Tada je jednoglasno izglasano radno predsedništvo na čelu sa Prof. dr Đokicom Jovanovićem i ono je predložilo članove Upravnog odbora i Nadzornog odbora, koji su takođe jednoglasno izglasani. Na kratko je prekinuta sednica kako bi UO predložio svog predsednika, potpredsednika i njihov predlog je dat na glasanje. Takođe, jednoglasno su izabrani Saša Kostić za predsednika UO i Dragan Perić za potpredsednika UO i ujedno su im objedinjene funkcije i predsednika i potpredsednika udruženja. Udruženje je dobilo sedam članova UO i tri člana NO i tada je novoizabrani UO preuzeo vođenje skupštine. Tu su donete odluke da se organizuje rad pododbora za sva javno komunalna preduzeća u gradu i da ti pododbori redovno informišu i UO i skupštinu o svojim rezultatima rada. Danas, udruženje ima pododbore za Toplanu, za Parking Servis, za Vodovod i oni svakodnevno rade na zadacima koje im je postavila skupština udruženja.

Nakon godinu dana rada, udruženje uživa veliki renome i značaj priznat od svih relevantnih faktora u gradu, i danas se izuzetno ceni mišljenje i stav udruženja po svim pitanjima koja se tiču JKP-a i socijalnog statusa građana koje udruženje zastupa. Organizovan je i pravni tim advokata, koji našim sugrađanima pruža adekvatnu i besplatnu pravnu podršku po svim pitanjima i problemima sa kojima se susreću. Takođe je od strane udruženja angažovan veliki broj stručnjaka svih obrazovnih profila i zvanja, koji pružaju nesebičnu pomoć udruženju i građanima svojim stručnim savetima, i stručnim angažovanjem pomažu udruženju da se uhvati u koštac sa problemima i vlastima u gradu. Takav sistem funkcioniše i dan danas, dve godine od nastanka udruženja, i nastaviće da funkcioniše sve dok je to potrebno građanima Niša.

Udruženje spada u neprofitne organizacije i finansira se isključivo od svoje članarine koja na mesečnom nivou iznosi 10 dinara po stambenoj jedinici, ili 120 dinara na godišnjem nivou. Ne zastupa ničije političke stavove, boje ili oznake, deluje totalno nestranački, ali deluje politički po svim pitanjima vezanim za doborobit i interes građanstva. Takođe je bitno reći da udruženje nije politički aktivno na sceni, već svoje delovanje sprovodi vansistemski i na takav način ne potpada ni pod čiji pritisak ili ingerenciju, već deluje samostalno i sa jedinom obavezom odgovornosti prema svojim građanima.

Što se rezultata tiče, pomenućemo da smo u okviru pregovora sa gradskim vlastima izdejstvovali praznu stolicu za našeg predstavnika u N.O. Toplane, u kojoj on ima pravo prisustva sednicama, pravo uvida u dokumentaciju i pravo diskusije, ali bez prava glasa u odlučivanju i to nam je pomoglo da dođemo do značajnih saznanja o nezakonitom poslovanju, i čak, slobodno možemo reći, kriminogenom poslovanju rukovodstva Toplane Niš. Zatim smo obezbedili mogućnost isključenja građana sa sistema, bezuslovno i na teret Toplane, a takođe smo obezbedili i najnižu cenu grejanja u Srbiji u tom trenutku, a na osnovu analize smanjenja cene gasa na tržištu energenata čime smo upozorili javnost i samu Toplanu da se ne može naplaćivati više nego što je to zakonom dozvoljeno. Zatim smo onemogućili nekontrolisane ulaske interventnih ekipa iz Toplane u naše podstanice, tako što smo postavili duple brave i tako nisu mogli bez nas da uđu u podstanice i nekontrolisano uvećavaju protok na osnovu koga su nam enormno uvećavali račune.

Ima tu još mnogo toga da se kaže, ali bitno je spomenuti da je UPSS-Niš pokrenuo inicijativu za stvaranje Građanskog Fronta, koji čine slična udruženja građana širom Srbije i koji predstavlja jednu organizovanu grupaciju šireg sloja građana na teritoriji Srbije van kontrole partija i političkih moćnika. Ta grupacija ima ambicije da postane pravno lice i da na zvaničnom nivou predstavlja opciju za građane koji nemaju poverenja u partije i u vladajući sistem, i da deluje kao lokalna i republička opcija u sferi politike. Mi danas ostvarujemo kontakte širom Balkana, međunarodne, čak i interkontinentalne, sa udruženjima sličnih pogleda i ambicija, sa težnjom upoznavanja i prepoznavanja problema u sferama delovanja naših udruženja i za razmenu iskustava preko kojih dolazimo do određenih saznanja interesantnih za oblasti kojima se bavimo. Tako smo uspostavili saradnju širom našeg okruženja sa ciljem sprečavanja i zaustavljanja instaliranja opreme za kontrolu potrošnje toplotne energije, takozvanih delitelja toplote i kalorimetre, a koje nam moćnici nameću kao osnovnu i neophodnu opremu i koju bi trebali sami da finansiramo. Na osnovu saznanja i iskustava koja smo stekli u borbi sa moćnim kompanijama Brunata, Tehem i Simens, i do kojih smo dolazili razmenom informacija sa inostranim kontaktima građana koji imaju slične probleme, prepoznali smo opasnost deložacija i otimanja imovine građana po osnovu komunalnih dugovanja i energično se suprotstavili uvođenju takve opreme kod nas i time sprečili neosnovanu pljačku imovine građana. Tako smo uspeli svojim delovanjem da zaustavimo nepoštovanje zakona i Ustava R. Srbije od strane JKP-a u našem gradu kao i prinudne naplate i izvršenja kod onih građana kojima su se nagomilali komunalni računi.

Mi i danas delujemo po istom principu, okupljamo se svakog dana u našem podrumčetu, svakodnevno vodimo velike debate o problemima sa kojima smo suočeni i pokušavamo svakodnevno da ih rešavamo. Energije i volje još uvek ima u nama, pa redovno držimo tribine sa interesantnim temama, gostujemo na raznim tribinama kod naših prijatelja širom Srbije, prenosimo naša iskustva i delimo ih nesebično sa svim našim građanima.

Od 21.02.2016. god, naše prostorije se nalaze u ul. Branka Krsmanovića 31. U njima smo svakog radnog dana od 17č do 19č na raspolaganju svom članstvu i građanima. Možete nas kontaktirati preko mob. telefona +381628406256 svakog dana (dostupni smo 24 sata dnevno), a takođe nas možete pratiti na našem Facebook profilu (udruženje predsednika skupština stanara ) i na Sajtu (www.upss-nis.org), ili kontaktirati putem e-maila na: info@upss-nis.org. Očekujemo da nas podržite, pomognete nam i da nam uveličate članstvo svojim prisustvom. Mi smo na raspolaganju, a na vama je da stupite sa nama u kontakt!

Saša Kostić je jedan od osnivača UPSS-a i predsednik UO Udruženog pokreta slobodnih stanara iz Niša, i na čelu je pokreta već više od dve godine.

PETAR DRAPŠIN, KINESKA ČETVRT I YOUTH CREATIVE POLIS – tekst Slobodana Jovića u novom, 5. broju biltena STANAR

Sun, 2017-06-25 22:23

 

Problemi, izazovi i predlozi

POVOD

Kako je prošlo devet meseci od dobijanja titule Evropske prestonice kulture, započeti procesi daju dovoljno materijala za kritički osvrt na učinjeno. U društvima poput našeg, osiromašenog, tranzicionog i na periferiji evropskih tokova, titule poput Evropske prestonice kulture uzbuđuju javnost više nego što bi to možda bilo primereno. Činjenica da u gore navedenom kontekstu, imamo najavu, za naše okolnosti, fakat velikog finansijskog ulaganja u kulturu, evidentno budi ogromna očekivanja čitave kulturne javnosti. Ponekad i nerealna očekivanja – brza rešenja nagomilanih problema. Zato strateško ulaganje u infrastrukturu, kako prostornu tako i kulturnu, treba da bude imperativ čitavog procesa. Od ovoga će umnogome zavisiti krajnji dometi ove titule i njen pozitivni ili negativni uticaj na prostornu i kulturnu politiku Grada u budućnosti. Potencijalni negativni ishodi titule Evropske prestonice kulture ne bi predstavljali izolovan slučaj u sad već dužoj istoriji ovog evropskog projekta. Iako se po svojoj ideji EPK u najvećoj meri koristi kao instrument rebrendiranja kulturnog imidža „posrnulih“ i periferijskih evropskih gradova, a sa ciljem promocije, poboljšanja imidža i povećanja turističkih potencijala, u slučaju Novog Sada ona prestavlja jedinstvenu priliku da se, uz realizaciju donesene kulturne strategije, iskoristi za uspostavljanje čvrstih temelja za razvoj kulturne scene. Iz tog razloga, brendiranje novog kulturnog identiteta Novog Sada treba da dođe kao promocija urađenog na „terenu“, a ne kao svrha sama za sebe – 2021. godina treba da predstavlja samo jednu kontrolnu tačku čitavog procesa, ne i konačni cilj.

U ovom tekstu osvrnućemo se prvo na donošenje Plana detaljne regulacije (PDR) Kineske četvrti sa češkim magacinom. Možemo reći da projekat „Youth creative polis“ planiran na ovoj lokaciji predstavlja najvažniju prostornu reprezentaciju titule Novog Sada kao Evropske prestonice kulture, samim tim i paradigmatski primer koji već u startu na videlo iznosi nekoliko hroničnih problema naših društveno – kulturno – političkih odnosa.

NEPOVERENJE

Uzburkane strasti nastale nakon obelodanjivanja prvih namera vezanih za rušenje i građenje na prostoru Kineske četvrti (KČ) ne možemo posmatrati van konteksta niza loših urbanističkih odluka donesenih u Gradu u bližoj i daljoj prošlosti. Tako ne možemo ignorisati atmosferu stvorenu skorijim dešavanjima koja pokazuju odnos gradskih vlasti prema graditeljskom nasleđu (Trščare), graditeljskom nasleđu i upotrebi primerenih urbanističkih parametara (Novosadska banka), kao i prema pitanju privatizacije javnih prostora i osnovne logike ekonomskog razvoja (šoping mol kod Spens-a), a sve pod parolama otvaranja novih radnih mesta, investicija i ubrzanog razvoja Grada. Poslednja dešavanja oko prekrečenog murala govori i o stepenu razumevanja savremenog umetničkog stvaralaštva, što posebno alarmira u svetlu ove teme. Ako na to dodamo dešavanja na nacionalnom nivou i projekta „Beograd na vodi“ dobijamo, logično, izuzetno delikatan i naelektrisani društveni ambijent. Takođe, moglo bi se reći da kolektivno ukorenjeno nepoverenje jeste čak i generacijska odlika, tzv. milenijalske generacije koja je praktično za vreme čitavog dosadašnjeg životnog veka, poslednjih 30 godina, imala različite vlasti koje su svojim lošim odlukama razvili ovo kolektivno osećanje. Moramo biti potpuno iskreni i reći da ne možemo direktno povezati ove događaje sa projektom EPK, niti su na bilo koji način posledica dobijanja titule. Ipak, ovakav ambijent od nosioca projekta zahteva maksimalno pažljiv pristup pri donošenju svake odluke koja može imati uticaj na bilo koju socijalnu grupu. To nije bio slučaj prilikom donošenja PDR za Kinesku četvrt, a situacija u kojoj se dešava potpuno ignorisanje stručne argumentacije, predloga za poboljšanje plana i prikazane dobre volje svih podnosilaca primedbi na javnoj raspravi, dodatno su stvorili sumnju u namere donosioca plana. Ako na ovo dodamo potpuno neprimereno ponašanje pojedinaca iz Komisije za planove koja je predsedavala sednicom, te unapred poznatog ishoda, tj. odbacivanja većine podnetih primedbi, dobijamo vrlo negativnu sliku odnosa donosioca odluka prema građanima. Donošenje odluka od javnog interesa i sa javnim finansijama ignorisanjem javnog i stručnog mišljenja, po pravilu eskalira u otvorenu netrpeljivost i frustraciju koja se završi javnim iskazivanjem nezadovoljstva – na ulici.

TRANSPARENTNOST

Zbog svega ovoga možemo izvući zaključak, da je od ogromne važnosti za budućnost realizacije projekta EPK zapravo uspostavljanje najviših standarda transparentnosti procesa. Ovo ne podrazumeva broj objavljenih PR članaka, niti puko informisanje građana. Transparentnost procesa bi se trebala ogledati u konstantnom zajedničkom radu sa različitim zainteresovanim grupama građana, organizacijama i kulturnom javnošću. Transparentnost možemo zapravo usko povezati sa pojmom participacije. Iako se ova dva pojma u velikoj meri koriste u pisanim namerama projekta EPK, upravo donošenje plana za Kinesku četvrt pokazalo je slabosti na ovim poljima. Prosto zvuči neverovatno da legalni korisnici prostora, koji za korišćenje postojećih objekata plaćaju godinama nadoknadu JP-u „Poslovni prostor“, ne budu obavešteni o namerama donošenja plana!? Korisnici prostora, od kojih dosta njih na ovoj lokaciji imaju i svoje firme, radionice i male biznise, o namerama pretvaranja KČ u „Youth creative polise“ (u koji se po planu oni ne uklapaju), saznaju iz medija i preko inicijative Društva arhitekata Novog Sada (DaNS), koja je umesto javnih institucija organizovala javne diskusije na temu predloženog plana. Urbanistički planovi su, po pravilu, veoma komplikovani za razumevanje, nekad i za stručnu javnost, a naročito za građane i bilo je potrebno uložiti maksimalan napor u upoznavanju svih zainteresovanih strana o ključnim tačkama ovog plana. Ovako se to zloupotrebilo, kao u nizu ranijih situacija, tako da plan prođe bez suštinske javne rasprave. Činjenica da u trenutku donošenja plana nije postojalo nijedno telo koje realizuje EPK (osim, simptomatično, PR službe), ne može biti opravdanje, već ogroman propust. Donošenje dokumenta sa jačinom zakona, kao što je PDR, mora biti proizvod promišljenog rada u punom kapacitetu. Ovako, prilično široko postavljen i podložan različitim tumačenjima, predloženi plan doneo je,čini se, dosta štete ovom procesu i potpomogao stvaranju već pomenute loše atmosfere među različitim društvenim akterima. Situacija u kojoj ne postoje jasne informacije o tome šta će biti proizvod ovakvog plana, uz asistenciju medijskih špekulacija, stvara svojevrsnu kakofoniju u kojoj se pojavljuju razna slobodna tumačenja, često neistinita, dovodeći atmosferu do granica normalnih okvira. Obaveza nas, kao stručne javnosti, jeste da kažemo otvoreno da se donesenim planom ne planira gradnja šoping molova i stambenih objekata na lokaciji KČ (što nije bilo potpuno jasno u prvom predlogu plana), ali je još veća obaveza nosioca projekta da svim zainteresovanim građanima i organizacijama, bez odlaganja i na licu mesta objasni jasno i decidno koji su zapravo planovi za ovu lokaciju. Istina, usvojen plan je doneo pozitivne pomake, što ostavlja nadu i sigurno su proizvod dobre reakcije struke i građana na javnoj raspravi. Budući procesi ne smeju da ponove ove greške, a od uključenosti što većeg broja stručnih organizacija i građana u realizaciju projekta EPK, zavisiće stepen poverenja i transparentnosti.

Ono što ostaje prilično nejasno u ovom trenutku jeste jasna fizička i programska vizija KČ. Ako i možemo reći da se u smislu prostornog razmatranja KČ napravilo nekoliko koraka, programska koncepcija ostaje i dalje u potpunom mraku. Osim opštih odrednica „kreativnog distrikta“, čini se, nije uloženo više napora u definisanju preciznijeg koncepta. Ohrabruje najava osnivanja posebnog tela koji će se baviti ovim pitanjem. Ohrabruje, jedino u slučaju da to telo bude popunjeno predstavnicima trenutnih korisnika prostora, Grada, Fondacije, struke i različitim kulturnim i akademskim radnicima sa visokim nivoom poznavanja teme, koji bi bili u mogućnosti da daju istinski doprinos. Ako poverujemo da će ovo biti slučaj, narednih nekoliko pasusa biće posvećeni doprinosu buduće debate i prezentovanju jednog od mogućih pogleda na ovu temu.

Prvo, možemo pokušati dati odgovor na jedno naizgled vrlo prozaično pitanje : Zašto je prostor bivše fabrike „Petar Drapšin“, koji je u međuvremenu postao poznat po kolokvijalnom nazivu„Kineska četvrt“, izabran kao podloga za uspostavljanje „Youth creative polis-a“? Skoro pa samom analizom ova tri različita naziva istovetnog mesta možemo dobiti tražene odgovore.

PETAR DRAPŠIN

Objekte koji se nalaze u bivšem fabričkom kompleksu moramo posmatrati isključivo kao ambijentalnu celinu, ukoliko želimo uočiti najveći kvalitet ovog prostora. Ovo je izuzetno važno napomenuti, jer uistinu većina pojedinačnih objekata nema značajniju vrednost u smislu industrijskog nasleđa. Zato su prvobitne najave o promeni 55% objekata predstavljale ozbiljnu opasnost da se ova celina izgubi, a samim tim i najveća fizička vrednost ovog prostora. Čak i rekonstrukcije, u prvobitno datim odrednicama plana, mogle su se tumačiti na prilično slobodan način. Dogradnja spratova, promena gabarita, estetsko tumačenje jedine odredbe da novoprojektovani i rekonstruisani objekti moraju biti urađeni „sa reminiscencijom na industrijske objekte prve polovine XX veka“, ostavljali su prostor da potencijalni privatni investitori sprovode svoje „kreativne“ zamisli na štetu prostorne celine. Iz ovih razloga, a i kao logičan proces, DaNS je insistirao i insistira na sprovođenju javnog arhitektonsko – urbanističkog konkursa koji bi dao jedinstvenu prostornu viziju. Istina, u donesenom planu unete su pozitivne stavke, poput odredbe da se „totalno rekonstruisani objekti moraju ponovo sagraditi po originalnom izgledu i uz uslove Zavoda za zaštitu spomenika“. Ovo jesu dobri pomaci koji daju određeni okvir, na kojem će DaNS maksimalno insistirati u budućem periodu. Veliki izazov u rekreiranju ovog prostora biće estetsko i funkcionalno tretiranje ovih objekata. Mišljenja smo, iako protivno našem stručnom zvanju, da ovaj kompleks ne sme postati totalno dizajnirani i „ušminkani“ prostor. Veliki izazov biće, zapravo, pametan odnos profesionalnog arhitektonskog angažmana i DIY (do it yourself) pristupa, koji treba da ostane dominantan. U tom smislu, profesionalnim angažmanom treba rešiti konstrukciju, funkcionalno zoniranje, energetsku efikasnost i infrastrukturu postojećih objekata, a zatim to ostaviti kao podlogu na kojoj bi korisnici prostora funkcionalno – estetski prirodno i spontano delovali i samim tim uneli autentičnost u objekte, koju oni sami po sebi nemaju. Kao mogući predlog, može biti uspostavljanje stalnog arhitektonsko – građevinskog servisa koji bi asistirao korisnicima. Pitanja vezana za nove objekte zahtevaju drugačiji odgovor. Još jednom, naš stav je da se oni moraju dobiti konkursom, a ne privatnom nagodbom investitora i arhitektonskih biroa. Potrebno je jasno estetski odvojiti novoprojektovane od postojećih objekata. Veštačke replike industrijskih objekata i slične stvari ne bi smele da budu princip za dizajn novih objekata. Posebno će biti izazovno rešiti deo kompleksa levo od glavnog prolaza (klub Quarter, M.F.A.M.) koji se mora integralno rešiti i koji se prema usvojenom planu može u potpunosti srušiti. Imperativ treba da bude očuvanje centralne hale sa šed krovovima, koja u najvećoj meri sa objektima sa desne strane prolaza formira najprepoznatljiviju sliku kompleksa. Ostaje, potpuno nejasno na koji način se tretiraju otvoreni javni prostori između objekata. U planu stoji jedino odredba o „popločanju granitnim kockama“ i opšta mesta o zelenilu. Međutim, upravo ovaj prostor bi trebao da predstavlja „srce“ javnih dešavanja. Tretirajući ih samo kao prostore između objekata, koje treba popločati, smanjićemo potencijal njegovog korišćenja, a samim tim i potencijal „javnog života“ kompleksa. Kroz sva ova zapažanja prožima se potencijalno najveći izazov za razvoj kompleksa – uticaj privatnog kapitala na fizičku i programsku transformaciju kompleksa. Ne unapred negativno, ali i sa iskustvom koje imamo, kao struka moramo postaviti jasne granice ovog uticaja. Nejasnoće o procentima učešća privatnog kapitala u privatno-javnom partnertsvu ostavljaju otvoreno pitanje i o tome ko će da „vodi glavnu reč“ u ovom procesu. Smatramo da, bez obzira na ovaj procenat, javni interes i najviši standardi struke moraju da dominiraju procesom.

KINESKA ČETVRT

Teza o „ruševnim objektima“ koje pretvaramo u mesto kreativnosti jeste jedna prilično maliciozna teza koja možda ima za cilj da potpuno negira već uspostavljene vrednosti ove lokacije. Ta vrednost se oslikava u prepoznatljivosti ovog prostora kao autentičnog mesta simbioze manufakturne prizvodnje, kreativnosti, društvenog aktivizma i zabave. Ovo je razlog zbog kojeg je ovaj prostor izabran za razvijanje „Youth creative polisa“, inače je bilo vrlo lako izabrati druge „ruševne objekte“ u gradu, kao i niz praznih lokacija koje bi možda u ekonomskom smislu bile i isplativije. Dakle, identitet lokacije razvili su spontani socijalni odnosi dosadašnjih korisnika ovog prostora kroz duži niz godina. Oni su ti koji su transformisali skladišne hale fabrike „Petar Drapšin“ u Kinesku četvrt. Samim tim potpuno je logično da oni moraju predstavljati bazu razvoja ovog prostora. Jedino na ovakav način možemo razviti autentičnu priču i izbeći kreiranje generičkog i džentrifikovanog prostora koji, a što je već više puta dokazano, ne bi imao nikakvu vrednost i budućnost. Kako smo kao društvo, nažalost, na repu društvenih procesa razvijenog sveta, tako i mi sa možda višedecenijskim zaostatkom ulazimo u proces transformacije nasleđa propale industrije u kulturne sadržaje. Ono što potpuno fascinira u takvoj situaciji, jeste nesposobnost našeg društva da iskoristi iskustva drugih sredina i na pametan način zaobiđe sve negativne pojave. Samim tim i pojam „kreativne industrije“ kao polazna osnova „Youth creative polisa“, je već skoro prevaziđena formulacija. Ako imamo u vidu da je kreativna industrija bila tema u svetu u godinama oko 2000-te, a da recimo u kreativne industrije spada i IT industrija, koja već sad postaje generalno dominantna industrija (sa tendencijom da postane i jedina industrija), u razvijenim zemljama davno su počeo preispitivati ovaj pojam. Slepo se držati spiska delatnosti koji se podrazumevaju u „kreativnu industriju“ vrlo je kratkovid i loš pristup. Dakle, pažljivo umetanje novih sadržaja na postojeću bazu koji bi kreirali autentični diverzitet sadržaja, delatnosti i korisnika koji će prirodno stvoriti mrežu specifičnih međusobnih socijalnih i kreativnih odnosa, po našem uverenju može da predstavlja najkvaliteniji rezultat ovog procesa. Ovakva KČ mogla bi postati platforma na kojoj će se u budućnosti generisati novi kulturni poredak Grada. Ovo dovodi do jedne od glavnih teza, a to je da KČ treba da bude prostor produkcije, a ne prezentacije. Upravo proces proizvodnje, bila ona kulturna, društvena ili manufakturna, jeste najbolja vrsta prezentacije. Ako ćemo da gledamo i u svetlu manifestacije Evropske prestonice kulture ovakav proizvod bi bio istinski autentičan i interesantan nekome van naše države. Pogotovo što u većini država Evrope sličnih generički izvedenih transformacija industrijskog nasleđa ima u već značajnom broju.

YOUTH CREATIVE POLIS

Ukoliko budemo imali volje, snage i znanja da sprovedemo prethodne procese, „Youth creative polis“ predstavljaće samo ime. Po mom skromnom znanju, marketinški je ovo prilično neubedljivo i generičko ime. Brend će već biti kreiran, i to najautentičniji mogući koji ovog trenutka mi možemo da proizvedemo, a kako ćemo ga nasloviti pitanje je od sekundarne važnosti.

Slobodan Jović, arhitekta, Predsednik Društva arhitekata Novog Sada (DaNS) i asistent na Departmanu za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka.

BORBA ZA KINESKU ČETVRT – tekst Aleksandra Bedea u novom, 5. broju biltena STANAR

Sun, 2017-06-25 22:03

Udruženja, stanari, korisnici i DaNS na javnom uvidu u plan

Početkom decembra 2016. godine na javnom uvidu je osvanuo Nacrt plana detaljne regulacije Kineske četvrti sa Češkim magacinom u Novom Sadu, koji je izradilo JP Urbanizam. Donošenje ovog plana je bilo očekivano u svetlu priprema Grada za manifestacije Omladinska prestonica Evrope 2019. i Evropska prestonica kulture 2021, od kojih su se obe centrirale upravo u prostoru nekadašnje fabrike Petar Drapšin na Limanu III, danas poznatije kao Kineska četvrt. Javni uvidi u urbanističke planove obično promaknu pažnji javnosti, međutim, u ovom slučaju su mnogi sa bojazni očekivali izradu ovog plana zbog duge istorije tenzija, neizvesnosti, ili prostog bavljenja ovom lokacijom i ulaganja svog života i rada u njeno funkcionisanje. Utoliko je postojala i veća potreba da se javnom uvidu pristupi organizovano, te smo se mi, iz Društva arhitekata Novog Sada (DaNS), prepoznali kao mesto gde bi se takav proces mogao povesti.

Stoga smo ubrzo nakon objavljivanja javnog uvida pozvali sve zainteresovane na inicijalni sastanak. Tu su se pojavili razni akteri u priči, od korisnika prostora u Kineskoj četvrti (aktuelnih ili nekadašnjih), preko zainteresovanih građana, kulturnjaka, istraživača, arhitekata, proizvođača, do samih učesnika u izradi plana iz JP Urbanizam koji su pomogli u tumačenju Nacrta plana. Naš interes je bio da, osim bavljenja ovim konkretnim slučajem, uspostavimo ovakve susrete kao redovniju praksu, kada oni već ne postoje na nekim drugim, javnim instancama. A pokazalo se da za takvim susretima postoji velika potreba, pre svega zarad jasnijeg pregleda drugačijih interesa i pristupa problematici plana, te smo do isteka javnog uvida (30. decembar) uspeli da zajednički proizvedemo set primedbi na plan, podelivši ih na pojedinačne i zajedničke.

Glavni problem koji smo uočili u Nacrtu plana jeste što su u proceduri bili preskočeni neki bitni koraci. Pre svega, plan je na sebe preuzeo zadatak definisanja smernica za uređenje Kineske četvrti, bez jasne ideje o tome šta će se tamo tačno odvijati i ko će o tome odlučivati. Tako se navodilo da će Kineska četvrt biti „kreativni distrikt, pre svega u nameni kreativnih ekonomija, odnosno kreativnih i kulturnih industrija“, ili, na drugom mestu, „kreativni distrikt sa akcentom na omladinsko preduzetništvo“. Nama se učinilo alarmantnim da se jedan projekat takvog značaja bazira na ovako proizvoljnim ali popularnim i naizgled neupitnim (ali time i opasnim) pojmovima, a da nigde nisu definisane ni kreativne ekonomije, ni kreativne industrije, ni omladinsko preduzetništvo. Posebno u svetlu već obilatog međunarodnog iskustva sa primenom politika koje se rukovode ovim terminima, a koje su iza sebe ostavile pustoš u mnogim gradovima Evrope, zbog nedosluha političara i planera sa stvarnim procesima i potrebama zajednice. Da stvar bude još gora, tvorci plana su delegirali preciziranje programa i sadržaja Kineske četvrti već donesenim dokumentima, kao što je Aplikacija grada za Evropsku prestonicu kulture, u kojoj su promene koje će se desiti u Kineskoj četvrti definisane u samo tri rečenice, od toga se samo jedna tiče sadržaja i programa. Da stvar bude još gora, u aplikacionom formularu za Omladinsku prestonicu Evrope, koja je takođe zvanično usvojena, navode se neke potpuno druge namene pojedinačnih objekata u Kineskoj četvrti koje nisu usaglašene sa ostalim dokumentima. To dokazuje nepostojanje integralne vizije a kamoli projekta za Kinesku čevtrt, koja bi trebalo da iznese ove dve velike manifestacije, te da nakon toga ostane funkcionalan i nedevastiran prostor u službi građana.

Ostala pozivanja tvoraca plana na prethodno usvojene dokumente takođe nisu nikuda vodila. Tako se Aplikacioni formular za EPK poziva na nekakav plan koji „predviđa obnovu oko 55% postojećih objekata i izgradnju novih pomoću privatno-javnog partnerstva“, a da nije poznato o kom se planu radi. To ne može biti ovaj plan o kom pišemo jer je on donet nakon ovog formulara. Dakle plan detaljne regulacije Kineske četvrti se poziva na Aplikacioni formular za EPK, koji se pak poziva na plan, i tako u krug. Da ovaj pravno-vremenski vrtlog dobije još jednu dodatnu komplikaciju, Aplikacioni formular navodi sledeće: „Kancelarija za održivi razvoj Grada Novog Sada u potpunosti je preuzela planski rad na razvoju ovog kompleksa”. U trenutku javnog uvida ova kancelarija još nije bila osnovana, a planski rad na razvoju kompleksa je već uveliko bio u toku. Zbog svega ovoga je jasno zbog čega nas je zabrinulo što se plan detaljne regulacije Kineske četvrti upušta u programiranje namena svakog od dvadesetak pojedinačnih objekata u ovom kompleksu, što je zadatak za jedan dugi i otvoreni proces planiranja budućih programa i sadržaja četvtri, otvoren za sve zainteresovane učesnike, a ne jednog urbanističkog plana donetog u kratkom roku.

Dodatnu zabrinutost je izazvalo jasno navođenje izbacivanja pojedinačnih namena koje trenutno postoje u četvrti, pre svega zanatskih i proizvodnih radionica. Iako su tvorci plana tvrdili da se većina njih zadržava i da se uklanjaju samo najneprimereniji, nije jasno zbog čega su onda naveli, na primer, uklanjanje radionica za izradu i popravku čamaca, imajući u vidu, sa jedne strane, nenametljivost i primerenost jedne lake proizvodne delatnosti koja se čak i može uklapati u njihove “kreativne” koncepte, i, sa druge, idealnu lokaciju za ovakve radionice u neposrednoj blizini marine i zimovnika za čamce. Ovakav slučaj otvara i jednu širu priču za koju se možda trebalo izboriti ranije, a to je da ovakvi veliki gradski projekti i manifestacije ne treba da “uleću” na teren na kom je prethodno već stvorena neka nezavisna vrednost, kao što je to slučaj sa proizvodnom zajednicom unutar Kineske četvrti. U jednom deindustrijalizovanom gradu uklanjanje poslednjih ostataka proizvodnje, bez istovremenog nalaženja adekvatne alternative za njihovo preseljenje, a zarad prolaznog spektakla, svakako deluje štetno.

Posebno je bilo zabrinjavajuće to što se za dobar deo objekata u Kineskoj četvrti predviđalo rušenje, računajući tu i one namenjene za „rekonstrukciju“ bez jasnih garancija da to zapravo neće značiti izgradnju nekog potpuno drugačijeg objekta. Plan se opet pozivao na procenu boniteta ovih objekata, koja je dovela do zaključaka o njihovoj nestabilnosti i nesigurnosti, a da se ne zna ko je radio ovu procenu, jer nikakva studija o tome nije bila objavljena. Kasnije smo saznali da je ovakva studija na brzinu izvedena za vreme praznika, dakle nakon završetka javnog uvida i nakon podnošenja ove naše primedbe, te da je studija slučajno dovela do istovetnih zaključaka koji su bili u Nacrtu plana. To se ne može smatrati legitimnim postupkom tvoraca plana. A planom se predviđalo da se upravo najveći i najkarakterističniji objekti industrijskog nasleđa moraju rušiti, i to oni od koji su neki trenutno u funkciji noćnih klubova, dakle u kojima se okuplja veliki broj ljudi. Da li to znači da su oni trenutno u opasnosti kada posećuju ove objekte? S obzirom na to da se nakon izrade ove studije nije naredilo zatvaranje tih klubova, svakako da ne znači, te ni tvorci studije nju ne uzimaju za ozbiljno.

Konačno, kao strukovno udruženje, najviše nas je brinulo to što planom nije bilo predviđeno raspisivanje javnog arhitektonsko-urbanističkog konkursa, što bi bio standardni postupak određivanja bilo kakve budućnosti jednog ovako značajnog javnog prostora. Samo se konkursom može doći do najboljeg prostornog rešenja koje će ne samo očuvati postojeće kvalitete ambijenta Kineske četvrti, nego uvesti i neke potpuno nove vrednosti koje jedan činovnički plan detaljne regulacije ne može da previdi, niti mu je to zadatak. Pored toga, raspisivanjem konkursa bi se stvorila prilika da se prođu i svi oni koraci koji su preskočeni donošenjem ovog plana, a koji se odnose na određivanje namena, aktera, programa, menadžementa, na transparentan i participativan način, jer se bez tako jasnih smernica ne može tražiti od arhitekata da predlože iole funkcionalna rešenja.

Dodatni apsurd je i to što se u samom Aplikacionom formularu za EPK, na koji se tvorci plana pozivaju, navodi sledeće: „Iskustva Pečuja, Košica i Plzena izuzetno su značajna za naš najvažniji infrastrukturni projekat Omladinski kreativni polis. Zato je dogovorena saradnja sa predstavnicima projekata DEPO2015, Kasarna Kultur-Park i Žolnaj kulturna četrvt, u cilju podizanja kapaciteta našeg grada za izgradnju velikog multidiscpilinarnog kulturnog kompleksa. Članovi tima Novi Sad 2021. boraviće u tom cilju na stručnom usavršavanju u navedenim gradovima, a u Novom Sadu će biti organizovana javna prezentacija ovih projekata kao primera dobre prakse.“ Ovi primeri bivših industrijskih četvrti, koji su u formularu eksplicitno navedeni kao ugledni i pozitivni, su svi do jednog bili uređeni putem javnog arhitektonsko-urbanističkog konkursa. Dakle, Novi Sad bi bio prvi u nizu koji za glavnu lokaciju u okviru EPK nije raspisao konkurs. Sličan je slučaj i u Rijeci, evropskoj prestonici kulture 2020, gde se će se kompleks bivše fabrike Rikard Benčić rekonstruisati za kulturnu namenu kroz projekat dobijen konkursom. A za cenu i utrošeno vreme planiranog boravka članova tima Novi Sad EPK 2021 u tim kompleksima moguće je sprovesti javni arhitektonsko-urbanistički konkurs za Kinesku četvrt. Takođe, prema procenama troškova se vidi da će u izgradnju novih objekata većinski učestvovati privatni investitori (sa 9,5 miliona evra, u odnosu na 1,65 miliona evra od strane Grada). Zbog toga je još više potreban konkurs, jer se oko 90% nove izgradnje prepušta privatnim investitorima.

Stoga je zahtev za javnim arhitektonskim konkursom bio naša krovna primedba, jer bi se konkursom rešili i ostali navedeni problemi. Ta primedba je dostavljena Gradskoj upravi sa preko 90 potpisa građana, korisnika prostora, učesnika procesa i drugih organizacija, što verovatno predstavalj najveći uspeh našeg jednomesečnog okupljanja tokom javnog uvida.

Javna rasprava o podnetim primedbama je održana 8. februara 2017. u Skupštini grada, u sali koja je, čini se, po prvi put bila prepunjena ljudima zainteresovanim za raspravu o jednom urbanističkom planu. Podnosilaca primedbi je bilo jedanaest, uključujući i nas. Tu smo, pred komisijom, izrađivačima plana, predstavnicima Grada, drugih institucija, te konačno medija, imali priliku da obrazložimo naše primedbe. I drugi prisutni učesnici na javnoj raspravi – građani, korisnici prostora i udruženja – su tom prilikom javno podržali naš predlog za raspisivanje javnog konkursa. Komisija je sve primedbe saslušala, bez komentara. Izvestilac izrađivača plana – JP Urbanizam – je saopštio da su naše primedbe neosnovane, uz svoja obrazloženja koja nisu ničim suštinskim odgovorila na našu argumentaciju. Na osnovu ćutanja komisije, apatije prisutnih činovnika i njihovih pognutih pogleda, činilo se da ovo ustvari nije mesto na kom se odlučuje o konačnoj sudbini plana, nego da se ovde sprovodi neprikosnovena odluka koja je drugde već doneta. Takođe se činilo da se druga strana čvrsto drži političko-marketinškog jezika, koji osigurava da se srvsihodna debata na ovakvim prilikama ne može povesti, nego samo deranžirati.

Plan je nekoliko meseci kasnije i usvojen, uz neke pojedinačne dorade kojima se čini da se pokušalo ublažiti nezadovoljstvo oko ranije predloženih namena ili pak fizičkih sudbina pojedinačnih objekata, međutim glavni instrument kojim bi se mogla osigurati svetlija budućnost Kineske četvrti – javni arhitektonsko-urbanistički konkurs – nije uključen u plan. To za nas znači da ćemo u budućnosti morati da uložimo mnogo više energije u borbu oko svakog pojedinačnog objekta, vodeći istovremeno računa o integritetu Kineske četvrti kao jedinstvene celine, jer nju za celinu plan više ne smatra.

Aleksandar Bede, član UO Društva arhitekata Novog Sada (DaNS). Arhitekta, autor i istraživač urbanih i teritorijalnih modernizacija Novog Sada i Vojvodine.

Zašto zadruge? – tekst Noe Treister u 5. broju biltena STANAR

Thu, 2017-06-22 08:42

Noa Treister

Zašto zadruge?

Živimo u društvu u kojem su stanovnici, kao deo tranzicije ka perifernom kapitalizmu, obespravljeni kroz rat i privatizaciju, i kao radnici i kao građani. Radnički protesti i građanske akcije su uglavnom ignorisani i mnogo puta direktno potisnuti. Zapošljavanje je, i kada je dostupno, pod kontrolom različitih stranaka i najvećim delom je na nivou radničkog siromaštva – nesiguran posao za platu dovoljnu tek za opstanak bez ikakvih radnih prava, često u sivoj i crnoj ekonomiji. Većini ljudi nedostaje početni kapital za otvaranje malih i srednjih preduzeća, koja su takođe veoma često pogođena korupcijom i pod partijskom kontrolom. Atomizacija i osiromašenje radničke klase i niže srednje klase učinili su gotovo nemogućim organizovanje da bi se stvorila kritična masa za političke promene. Zbog de-industrijalizacije i zapošljavanja na ugovor, sindikati su izgubili veliki deo svojih članova, jer se obraćaju ljudima koji su zaposleni na neodređeno vreme, pa se zato danas fokusiraju na javni sektor. Većina nevladinih organizacija nije zasnovana na članstvu i funkcionišu kao profesionalne organizacije koje pružaju društvene ili socijalne usluge tamo gde ne postoji politička volja da ih država obezbedi bez obzira na to koja stranka je na vlasti. Osim toga, efektivna moć građana je ograničena činjenicom da su partije i „izabrana“ vlada mnogo više posvećene međunarodnim finansijskim institucijama kao što su MMF i Svetska banka; EU, kao i svetskim silama kao što su SAD i Rusija, nego svojim građanima i biračima.

Oni su razočarani u demokratski sistem u kojem nijedna stranka ne razmatra njihove potrebe i težnje a kamoli vrednosti kao što su sloboda i participacija. Ekonomska tranzicija, koja je obećavala šire učešće u upravljanju kompanijama kroz vlasništvo, zapravo je poražavajuće lišila radnike njihovih prava i privatne svojine. Na globalnom nivou konstantovano je u Smernicama MOR-a (Međunarodna organizacija rada) za zadružno zakonodavstvo: „Mi doživljavamo neviđeno socijalno, društveno i političko isključivanje velikog broja ljudi širom sveta. Sredstva za proizvodnju i vlasništvo nad drugim sredstvima su koncentrisani na globalnom nivou u rukama sve manje ljudi i anonimnih lica kao rezultat komunikacionih tehnologija i deregulacije tržišta“.

Ljudi danas traže ekonomsko-društveno-politički „izlaz“ u pukom postojanju, odnosno u težnji da zarade za pristojan život na osnovu sopstvenog rada, i u povratku svoje moći kao radnika i kao građana u interakciji sa svojim neposrednim okruženjem na više ili manje predvidiv način. Drugim rečima, ljudi traže ekonomsko-društveno-političku bezbednost i blagostanje, u kojima zadruge imaju za cilj da obezbede svojim članovima artikulaciju u „vrednostima zadruga za samopomoć, samoodgovornost, demokratiju, ravnopravnost, vrednost i solidarnost; kao i etičke vrednosti iskrenosti, otvorenosti, društvene odgovornosti i brige za druge“ a kako se u Smernicama MOR-a izjavljuje: „Princip otvorenih vrata omogućava stvaranje ekonomije obima imajući u vidu ciljeve zadruga, kao i njihove modele distribucije viškova, za širu raspodelu bogatstva i time društvene jednakosti. Ovo je strukturno sredstvo za efikasnu materijalizaciju prava na učešće u političkim procesima odlučivanja: stvaranje neophodne ekonomske moći za najveći mogući broj građana, što je neophodno da se omogući ljudima da svrsishodno koriste ova ljudska prava“.

Iako se u Srbiji zadruge smatraju zastarelim poslovnim oblikom i delom socijalističkog režima, statistike iz celog sveta pokazuju suprotno: u Francuskoj 21.000 zadruga zapošljava preko milion ljudi što je 3,5% radno aktivnog stanovništva (Izvor: Coop FR, Top 100 des Entreprises Coopératives et panorama sectoriel, 2010); u Danskoj su potrošačke zadruge u 2007. godini okupile 36,4% potrošača maloprodajnog tržišta (Izvor: Coop Norden AB Godišnji izveštaj 2007); u Japanu poljoprivredne zadruge prijave proizvodnju od 90 milijardi dolara sa 91% svih japanskih farmera, a u 2007. godini potrošačke zadruge su prijavile ukupan promet od 34,048 milijardi dolara ili 5,9% učešća na tržištu hrane (Source: Co-op 2007 Facts & Figures, Japanese Consumers’ Co-operative Union); u Sjedinjenim Američkim Državama 30.000 zadruga obezbeđuje više od 2 miliona radnih mesta (National Co-operative Business Association /http://ica.coop/en/whats-co-op/co-operative-facts-figures/). Generalno, popis Ujedinjenih nacija iz 2014. Godine u 145 zemlje je pokazao: 2,6 miliona zadruga imaju više od milijardu članova i klijenata; 12,6 miliona zaposlenih radi u 770.000 zadružnih službi i biroa; 20 triliona dolara zadružne imovine generišu 3 triliona dolara godišnjeg prihoda (http://www.un.org/esa/socdev/documents/2014/coopsegm/grace.pdf).

Zadruge su poslovni oblik u kojem su rad, finansijski i društveni kapital udruženi i koji ne zahteva veliki početni kapital, a na radnom mestu je moguće sticanje veština. Zadruge su, kao prilično lako dostupan organizacioni oblik, registrovane kao pravno lice i noseći element stabilnosti. Zadruge osim toga imaju idealno ugrađen sistem ranog upozorenja kroz redovno kooperativano određene finansijske, menadžment/performanse, socijalne, društvene revizije i profesionalni savet.

Univerzalno prihvaćena definicija zadruge je navedena u MOR R. 193, stav 2: „Zadruga je autonomna asocijacija ljudi ujedinjenih dobrovoljno da ispune svoje zajedničke ekonomske, društvene i kulturne potrebe i aspiracije kroz zajedničko vlasništvo i demokratski kontrolisano preduzeće“. U MOR R.127 stav 12 glasi: „[Zadruge su] udruženja lica koji su se dobrovoljno okupili radi postizanja zajedničkih ciljeva kroz formiranje demokratski kontrolisane organizacije, unošenje jednakih delova potrebnog kapitala i prihvatanje fer učešća u riziku i beneficijama od preduzeća u kojem su aktivni članovi“.

Obe definicije zadruga naglašavaju svoju posvećenost slobodi okupljanja, a prvi zadružni princip (načela i vrednosti zadruga su preuzeti od Međunarodnog zadružnog saveza: Izjava o zadružnom identitetu) naglašava: „[Zadruga je] otvorena za sva lica koja mogu da koriste njene usluge i spremna su da prihvate odgovornosti članstva, bez rodne, socijalne, rasne, političke ili verske diskriminacije“; o demokratiji i učešću kao drugom zadružnom principu kaže se: „Zadruge su demokratske organizacije kontrolisane od svojih članova, koji aktivno učestvuju u određivanju svoje politike i u donošenju odluka. Muškarci i žene koji služe kao izabrani predstavnici odgovaraju članstvu. U osnovnim zadrugama članovi imaju jednaka prava glasa (jedan član, jedan glas), zadruge na drugim nivoima su takođe organizovane na demokratski način“. Dakle, učešće i prava na kontrolu imaju svi članovi, a njihove obaveze nisu povezane sa iznosom njihovih finansijskih ulaganja.

Jer, ljudi su u centru zadruga, član-korisnik pokreće, određuje transakcione odnose, oni ne služe kapitalističkim ekonomskim interesima, odnosno dobiti, ali „zajedničke ekonomske, društvene i kulturne potrebe“ dele sa okolnom zajednicom (7. zadružni princip: „Zadruge rade za održivi razvoj svojih zajednica kroz politike odobrene od strane njihovih članova“), zadruge su pre svega posvećene dobrobiti i održivom razvoju svojih članova i njihovom neposrednom okruženju, kao i širenju građanskog aktivizma za demokratiju, različitosti i građanska prava – osnovnih sloboda i socio-ekonomskih prava u okviru zajednice u celini i poslovne zajednice sa kojom rade. To znači da zadruge imaju poseban način raspodele prihoda, a pored toga su posvećene i dobrobiti svojih članova na manje monetaran način u oblastima kao što su uspostavljanje programa za obrazovanje, uzajamna podrška i solidarnost, razvoj zajednice, rodna ravnopravnost, omladina, ekologija ili bilo kojoj drugoj na koju se članovi demokratski odluče.

Za razliku od akcionarskih društava, zadružni kapital, sastavljen od ulaganja članova, varira sa brojem članova. Obrazloženje je da se time izbegava konflikt između interesa investitora i interesa članova i omogućuje karakter udruženosti članova, dakle zadružni odnosi imaju prednost nad mogućim dodatnim ugovornim odnosima. U „rast ili imovina“ alternativi zadruge naginju prema imovini, a neutrališe se uloga kapitala. Pored toga, karakteristike glavnih sastavnih delova kapitala, ulaganje članova i rezerve, sprečavaju dislokaciju i samim tim omogućuju bolje izračunavanje lokalnih socijalnih potreba.

Četvrti kooperativni princip glasi: „Članovi doprinose ravnopravnosti i demokratski kontrolišu kapital njihove zadruge. Barem deo tog kapitala je obično zajedničko vlasništvo zadruge. Članovi obično dobijaju ograničenu naknadu, ako je ima, na kapital upisan kao uslov za članstvo. Članovi izdvajaju višak za neke ili sve od sledećih potreba: razvijanje zadruge, moguće uspostavljanje rezervi, najmanji deo koji će biti nedeljiv; izdaci članovima srazmerno njihovim transakcijama sa zadrugom; i podržavaju druge aktivnosti koje je odobrilo članstvo“. I smernice MOR-a: „Zadruge bi trebalo da razlikuju sastavne delove ovog pozitivnog rezultata, t.j. profit (potiče od transakcija sa ne-članovima) i višak (dobijen prema zadružnim principima iz transakcija sa članovima). Prema strogim zadružnim principima, dobit će biti prebačena na nedeljiv rezervni fond; višak treba raspodeliti među članovima, barem delimično, u srazmeri sa svojim transakcijama sa zadrugom tokom određenog vremenskog perioda“. Zaključanom kapitalu zadruga (nedeljive rezerve), dok je pod kontrolom članova, ne može se pristupiti“.

Postoje različita tumačenja termina zadružna svojina. U nacrtu zakona o zadrugama koji je Učitelj neznalica i njegovi komiteti sastavio 2016. definisana jena sledeći način: „Zadružna svojina je zajednička i nedeljiva svojina zadrugara, koja kao takva služi očuvanju održivosti i kontinuitetu zadruge kao ekonomskog poduhvata i koja zastupa svoje članove i posluje u skladu sa zajedničkim ekonomskim, društvenim, kulturnim i drugim potrebama“ (član 63), […] „U zadružnoj svojini su sredstva ostvarena radom zadrugara, poslovanjem zadruge, poklonima“ (član 65), […] „U zadružnoj svojini su i nematerijalna dobra kao na primer ‘dobra volja’, ugled, komercijalna prepoznatljivost, itd. kao i društveni kapital stečen društvenim angažmanom i obrazovanjem.“ (član 65).

Nedeljive rezerve, odnosno zadružna svojina služi tekućim i budućim članovima. Ovaj međugeneracijski aspekt je takođe u osnovi rasprave o održivom razvoju i dodaje se u većini slučajeva na ekonomsku sigurnost lokalnih zajednica. Sa uvođenjem neoliberalizma 1980-ih, posebno u Evropi, od zadruga je traženo da postanu više kapitalističke, odnosno na dobit orijentisane, konkurentne i efikasne. Zatim, mnoge su se odrekle principa nedeljivih rezervi i principa dobrobiti članova i demokratskih principa. Međutim, 2007. svetska ekonomska kriza je pokazala da zadruge koje su se održavale na ovim principima bile manje pogođene i da se regenerišu brže, tako da danas mnoge zadruge obnavljaju ove nedeljive rezerve i vraćaju ove principe. Nažalost, novi zakon o zadrugama u Srbiji 2015. godine, iako citira zadružne principe, i dalje se drži neoliberalnih vrednosti i dizajnira zadruge kao kapitalistička društva. Iz tog je razloga „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“ video da je neophodno da se pripremi novi nacrt zakona koji bi bio posvećen principima zadruge i posebno se obraćao specifičnim potrebama radničkih zadruga, kao i mogućnostima upravljanja zajedničkim dobrima kao zadrugama. Nastaviće se…

Noa Treister je umetnica, kuratorka, teoretičarka i aktivistkinja koja od 2011. godine deluje u okviru udruženja i platforme za samo-obrazovanje „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“ iz Beograda.

Mesna zajednica: mesto ili zajednica?, tekst Dobrice Veselinovića u novom broju biltena STANAR

Wed, 2017-06-21 20:58

Mesna zajednica: mesto ili zajednica?

Dobrica Veselinović

Меsnа zajednica niје pre svega institucija, organizacioni mehanizam, teritorijalna jedinica. Ona је zajednica ljudi i od toga trеbа uvek polaziti. Zato ona nе trpi shemu ni u pogledu teritorijalnog оdrеđеnја, ni metoda funkcionisanja, ni organizacionih formi, niti рlапirаnја. Ako је to tako, onda је svaka zajednička ljudska aktivnost u nаsеlјu, а ne samo politička u užem smislu reči, koja zbližava ljude, razvija solidarnost i samopomoć, svest о zajedništvu (kulturna, sportska, humаnitаrnа, socijalna, zabavna) od značaja za ostvarivaпje mesпe zajedпice i trеbа је podizati.”

Edvard Kardelj – “O komuni”

Polazeći od osnovne hipoteze da se kroz stepen uključivanja građana u procese odlučivanja o pravcima razvoja jedne zajednice može pokazati i demokratičnost takvog društva u celini, želja nam ja da u ovom tekstu proučimo i osvetlimo praksu organizovanja građana u lokalnoj zajednici kroz format mesne zajednice. Mesne zajednice predstavljaju specifični oblik lokalne samouprave koji je imao veliki uspon u periodu samoupravnog socijalizma, ali i veliki pad po kolapsu državnog sistema i raspadu države koja je ovaj model “patentirala”.

Koncept mesnih zajednica je donekle inovatorski sa aspekta političke teorije i prakse, no različiti koncepti upravljanja ispod opštinskih struktura ili na nivou komšiluka postoje i kroz drugačije modalitete i organe pa su tako primeri takvih praksi evidentni u Velikoj Britaniji, Americi, skandinavskim zemljama. Lowndes i Sullivan, u knjizi “How low can you go” donose šematski prikaz nekih tipova uprave i njihovih ciljeva na nivou lokalne zajednice (ili kako oni nazivaju “komšiluka”).

Osnaživanje lokalne zajednice

Partnerstvo u lokalnoj zajednici

Vlast u lokalnoj zajednici

Upravljanje lokalnom zajednicom

Primarna svrha

Građanska

Društvena

Politička

Ekonomska

Ciljevi

Aktivni građani i povezane zajednice

Prosperitet i obnova u društvu

Aktivno i odgovorno donošenje odluka

Efektivnije pružanje usluga u lokalu

Tip demokratije

Participativna demokratija

Demokratija zainteresovanih strana

Predstavnička demokratija

Tržišna demokratija

Uloga građana

Građanin: reč

Partner: lojalnost

Glasač: glas

Potrošač: izbor

Institucionalni okvir

Forumi, koperative – zadruge

Odbori za usluge, lokalna partnerstva u manjem obimu

Gradska veća, mesni odbori

Ugovori, sporazumi

Tabela: Tipovi uprave na lokalnom nivou

Koncept “partnerske države” koji zagovara jedan broj teoretičara okupljenih oko koncepta “zajedničkih dobara” (eng. commons) insistira na novom pristupu i novim politikama, kao odgovoru na krizu postojećih demokratskih poredaka, te traga za rešenjima za probleme koji nastaju u trouglu: država-tržište-građani, baš kroz promociju saradnje između civilnog sektora i građana na najnižem, lokalnom nivou i stvaranje novih odnosa i institucija koje bi u proces donošenja odluka uključili što širi krug građana. Ove teorije iako predstavljaju nova strujanja u političkoj teoriji, zapravo se nastavljaju na liniju samoupravljanja i “obrnutog” principa upravljanja, gde je lokalna zajednica i građanin na prvom mestu i gde “moć” izvire iz njih, ali se ne prepušta drugim strukturama, već ostaje na mestu izvora.

Poenta ovog teksta leži u želji da se predloži mnogo šira transformacija međuljudskih odnosa i odnosa moći na relaciji – nosioci političkih i administrativnih funkcija – građani. To zahteva promenu koja dolazi odozgo tj. veru da je delegiranje odgovornosti na niže instance odlučivanja poželjno, ali i možda još veću promenu koja dolazi odozdo – promenu u svesti građana i preuzimanje stvarne, a ne prepuštanje i delegiranje odgovornosti, za sopstveni život i okolinu u kojoj se taj život odvija.

No, da uđemo u konkretizaciju – oblast rada mesnih zajednica detaljnije je određena nizom pravnih akata koji su na snazi u Republici Srbiji, a to su pre svega:
Zakon o lokalnoj samoupravi, Zakon o glavnom gradu, Zakon o finansiranju lokalne samouprave

Svaka lokalna samouprava svojim posebnim pravnim aktima, uglavnom statutima, detaljnije reguliše delokrug rada i načine upravljanja i odlučivanja za mesne zajednice. Osnovni akt kojim se uređuju svi poslovi tj. poslovi koji su od neposrednog i svakodnevnog značaja za život stanovnika mesne zajednice, mesnih zajednica je statut. U tom dokumentu koji mora biti u skladu sa statutom opštine, odnosno grada i aktom o osnivanju, utvrđuju se poslovi koje vrši, organi i postupak izbora, organizacija i rad organa, način odlučivanja, finansiranje, nadležnosti i druga pitanja od značaja za rad mesne zajednice.

Postoje brojni problemi koji su vezani za rad i regulativu oko mesnih zajednica, koji su kompleksni i može se reći strukturalni, a nedostatak dubinskih istraživanja o ovoj tematici dodatno komplikuje situaciju i proces saznavanja. Polazišna tačka i najsveobuhvatniji izvor predstavlja istraživanje javnog mnjenja Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESiD) u okviru projekta “Podizanje kapaciteta mesnih samouprava” koje pokazuje da čak 63 % ispitanika nije uopšte obavešteno o radu saveta, 24% je delimično obavešteno, dok samo 13% ispitanika smatra da jeste obavešteno o radu osnovnog organa mesne zajednice, a u skladu sa ovim nalaz je i da gotovo četiri petine ispitanika (78%) uopšte nije aktivno u radu mesne zajednice. Zbog svega ovoga ne čudi ni podatak da je svega 23% ispitanika učestvovalo na izborima za savet mesne zajednice, naspram 77% onih koji nisu pokazali spremnost da biraju svoje predstavnike u MZ. Ovo ukazuje da je poverenje i stepen uključenosti građana u rad mesne samouprave na jako niskom nivou, što se preslikava i na aktivnosti koje realizuju mesne zajednice. Kao zabrinjavajuć donosimo podatak da se 76% ispitanika nikada nije obraćalo mesnoj zajednici, dok su se ostalih 24% obraćali jednom ili više puta (od toga 8% njih se obraćalo jednom, a 16 % više puta).


Imajući u vidu sve ovo gore navedeno, može se reći da se glavni nalazi mogu sabrati u nekoliko glavnih pravaca, koji su:

  • Mala transparentnost rada

  • Niska participacija građana u radu mesnih zajednica

  • Nedovoljno jasna procedura i način izbora organa mesnih zajednica

  • Finansijska i imovinska nezavisnost od nadređene lokalne samouprave

  • Nedovoljno razrađen delokrug rada i podela nadležnosti

  • Loša percepcija od strane jednog broja građana (možemo reći da je ovo povezano sa svim gore navedenim problemima)


A kako se sve ovo može promeniti? Povećanje participacije, po našem mišljenju moguće je ostvariti kroz tri paralelna procesa:

  1. Informisanje

Potrebno je više poraditi na kanalima distribucije informacija, a na tom polju kao rešenja nameću se oglasna tabla ispred objekta, jedinstvena prezentacija (formiranje uniformnog sajta ili pak stvaranje posebnog dela zvanične prezentacije opštine) na kome bi mogle da se nađu sve informacije (kao na primer: http://mesnazajednica.rs ) pozivi, obaveštenja, i izveštaji o radu.

Uvođenje obavezne javne prezentacije rada opštinskih i organa mesne zajednice (u statutima već postoji funkcija zbora građana koji se može zakazati od strane organa mesne zajednice).
Obavezno informisanje o aktivnostima mesnih zajednica putem opštinskog lista.

Godišnja prezentacija plana i programa rada, i izveštaja o realizovanim aktivnostima građanima mesne zajednice.
Približavanje procedure izbora za organe mesne zajednice građanima.

2. Konsultovanje i zajedničko donošenje odluka

U nekim jedinicama lokalne samouprave uobičajeno je organizovanje javnih uvida i prezentacija urbanističko-arhitektonskih konkursa, no nažalost to ne predstavlja pravilo, već izuzetak. Da bi se ovo unapredilo potrebno je modifikovati pravilnik o Načinu i izradi planskih dokumenata, kao i pravilnike o radu Komisija za planove lokalnih samouprava na čijoj teritoriji se nalaze mesne zajednice.
Ovakav jedan iskorak bi predstavljao značajnu promenu u odnosu vlast-građani u smislu da bi na mala vrata doneo promenu paradigme da je građanin-podanik koji mora da dođe „na noge” donosiocima odluka, i to u jednom vrlo konkretnom i životnom polju, kao što je urbanistički razvoj.

3. Neposredno učestvovanje

Mišljenja smo da bi smanjivanje kvote za građansku inicijativu na 5% ili čak 3% broja birača na teritoriji imalo za rezultat povećanje broja inicijativa koje dolaze od strane građana. Polazeći od sveopšteg pada participacije, i neučestvovanja, kvotu bi trebalo spustiti i na taj način omogućiti širu diskusiju o raznim pitanjima u lokalnoj zajednici.

U pojedinim statutima predviđena je obaveza mesnih zajednica da podnose finansijski izveštaj jedinici lokalne samouprave.

Finansijska održivost

Potrebno je razviti veću finansijsku i imovinsku nezavisnost od nadređene lokalne samouprave, kroz promociju samodoprinosa i drugih inovativnih modela sakupljanja sredstava, ali i kroz uključivanje građana u rasprave o budžetu, primenu participativnog budžetiranja kao forme zajedničkog planiranja troškova u lokalnoj zajednici.

Jedna od preporuka koja je izneta u publikaciji “Neposredno učešće građana u upravljanju lokalnom zajednicom – problemi, izazovi i preporuke za unapređenje procesa” je da je potrebno početi sa detaljnijom razradom drugih oblika mesne samouprave (osim mesnih zajednica), koji mogu da odgovore na potrebe različitih tipova naselja, posebno gradskih, što nam se takođe čini kao logičan predlog.

Na kraju šta možemo zaključiti? Ili da preformulišemo pitanje – šta možemo učiniti?
Po našem skromnom mišljenju ostaje nam da u našem svakodnevnom delovanju pokušamo da oživimo koncept mesnih zajednica, i da u aktivnostima koje imamo probamo da dobre strane ovog oblika teritorijalne organizacije i lokalne samouprave iskoristimo.

Generalna opservacija, i preporuka koja naravno ostaje na najopštijem i političkom nivou, je promena pristupa upravljanju i transformacija odnosa države i građana iz podaničkog u partnerski. Po našem mišljenju, domen lokalne samouprave je polje gde treba isprobati drugačije modele i učiti iz tih iskustava.

To znači da svaki dan moramo vežbati dugačije međuljudske odnose u zgradi, u komšiluku.

To znači da se moramo organizovati u bloku, u kraju u kome živimo i tu pokušati da nagomilane probleme, a verujemo da ih svuda ima, rešimo zajedničkim snagama.

Jer to su naše mesne zajednice, i one pripadaju nama!

Dobrica Veselinović je jedan od pokretača Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ i član Ministarstva prostora, u okviru kojeg je upravo objavio i širu studiju o mesnim zajednicama i njihovim potencijalima: https://issuu.com/ministarstvoprostora/docs/mz_3_

Hrabrost da se počne iznova (Politika na strani ljudi) – Tekst uredništva 5. broja biltena STANAR

Wed, 2017-06-21 11:54

Ulazak u četvrtu godinu rada na projektu „Lokalne politike i urbana samouprava“ donosi nam nove uvide i pozicije, dok neki ostaju nepromenjeni. Ono što je konstanta jeste uvid u partijsko premrežavanje institucija lokalne samouprave – mesnih zajednica takođe – gde se favorizuju partijski interesi koji nemaju političku i javnu dimenziju, što za posledicu ima zatvorenost ovih institucija za lokalne zajednice i ljude u njima. Povratno, ovakva situacija utiče na pasivizaciju građana, koji i ako žele nešto da urade za boljitak lokalne zajednice, vrlo brzo bivaju obeshrabreni neprijemčivošću institucija lokalne samouprave i procedurama države koje su ispražnjene od političke volje da se sa ljudima bilo šta uradi ukoliko nisu članovi partijske koalicije na vlasti. Ljudi su time najčešće obeshrabreni a često de-subjektivirani da misle o mogućnostima novih oblika samoorganizovanja koji bi imali distancu prema državi, iako sa njom na različite načine komuniciraju povodom rešavanja problema sa kojima se suočavaju, ali upravo iz pozicije udruženih građana koje nije okupila država već su oni sami organizovani oko problema, formirajući sopstvene principe i argumente za sopstveno delovanje. „Ljudi ne vole da se samoorganizuju“ je stav koji smo jednom prilikom izneli i treba ga shvatiti kao polaznu tačku za promišljanje daljeg delovanja, a ne kao deskripciju nepromenljive situacije kojom se ukida kapacitet ljudi za nove oblike političkog organizovanja.

U tome smo mišljenja da ljude treba ohrabriti na udruživanje povodom rešavanja svakog singularnog problema sa kojima se suočavaju. Njihova istrajnost u subjektivaciji tokom tog procesa je jedno, dok je reakcija države na delovanje udruženih građana odvojena stvar. Često se dešava da zakonskim i institucionalnim procedurama država osujećuje pokušaje ljudi da pristupe rešavanju problema, a to što je osujećenje na stolu ne znači nužno da politika na strani ljudi „porazom“, tj. zagušena upravo tim procedurama, nikada nije ni postojala. U tome uvek ima prostora za početak iznova i u tome je novo ohrabrenje i pozivanje na udruživanje ljudi potrebno. Tokom prethodne i tekuće godine u tu svrhu smo razvili još jednu, ovim procesima paralelnu liniju komunikacije sa već organizovanim ljudima: u inicijative, udruženja građana, proteste i asocijacije. Njima je zajedničko to što pokušavaju da razvijaju sopstvena mesta mišljenja pozicionirajući se prema državi, a po nama takve prakse mogu da predstavljaju civilno društvo u današnjim uslovima postavljeno na nove osnove.

U više navrata smo govorili da skupštine stanara već jesu mesta učešća ljudi, stanara, u procesima odlučivanja, na taj način ih politizujući. Međutim, njihova situacija danas jeste izmenjena jer su u međuvremenu skupštine stanara postale „stambene zajednice“ a predstavnici skupštine (često licencirani i profesionalni) upravnici „stambene zajednice“, što već ukazuje na depolitizaciju polja učešća stanara u procesima odlučivanja kada su njihovi životni prostori u pitanju. Mišljenja smo da je u ovim uslovima potrebno proširiti mesto diskusije i odlučivanja stanara u javni domen, u mesne zajednice kao osnovne organe lokalne samouprave, putem „javnih skupština stanara“, kako bi se na organizovan način pristupilo rešavanju kompleksnih problema vezanih za stanovanje i održavanje zgrada, takođe za lokalnu zajednicu u širem smislu.

Učešće građana u političkom životu najčešće je svedeno na glasanje na izborima, što je i legitiman i najčešće jedan od retkih načina njihovog uključenja u politički sistem države znan kao parlamentarna demokratija. Međutim, predstavnički karakter vlasti u korumpiranoj perifernoj državi poput Srbije, na dnevnoj bazi pokazuje da nije u stanju da odgovori na potrebe građana i da učestvuje s ljudima u rešavanju njihovih nagomilanih problema. Štaviše, u najvećem broju slučajeva ih ignoriše i opstruira. Zbog toga smatramo da je važno ohrabriti ljude na pokretanje drugačijih oblika učestvovanja u procesima donošenja odluka, kakvo je neposredno odlučivanje građana u mesnim zajednicama. Jedan takav oblik jeste zbora građana – institucija mesne zajednice za učestvovanje građana u procesima odlučivanja u lokalnoj samoupravi, povodom problema koje organizovani nameravaju da reše.

Svedoci smo sve češćoj pojavi izlaska građanskih inicijativa na izbore, već organizovanih građana koji smatraju da će im ulazak u vlast pružiti legitimitet i obezbediti mesto sa kojeg će moći dugogodišnjim prisustvom da izbore mesto upravljanja javnim dobrima, što se predstavlja narednim prirodnim korakom za organizacije civilnog društva. Iako se mnoge takve inicijative upravo oslanjaju na dotadašnjim radom stečenu bazu, bilo da je ona mreža udruženja građana, aktivistička scena ili direktan kontakt sa građanima, mišljenja smo da mogućnosti direktnog rada s ljudima nisu iscrpljene. Jer upravo je to mesto generisanja problema, njihove artikulacije i rešenja koje može da ohrabri ljude na izumevanje različitih oblika organizovanja, sticanje ekspertize po svakom pojedinačnom problemu, intervenisanja u institucije, odlučivanja na zajedničkim osnovama i međusobnog povezivanja, što i čini politiku koja je na njihovoj strani.

U prilog ohrabrivanja ljudi, naših komšija, da se samoorganizuju, ovaj broj “Stanara” posvećujemo nekim od postojećih inicijativa i protagonista koji na organizovan način pristupaju rešavanju problema i komunikaciji sa predstavnicima državnih struktura, a sa kojima smo sarađivali i podelili poglede i mišljenja. Cilj nam je bio da sakupimo različite uvide i nadamo se doprinesemo boljem pregledu trenutne situacije kada je u pitanju mišljenje ljudi povodom vlastitih praksi i njihovog organizovanja. Biltenu su doprineli članovi i predstavnici različitih inicijativa i udruženja: “Ne(da)vimo Beograd”, “Pametnija Zgrada”, “Učitelj neznalica”, “Društvo arhitekata Novog Sada”, “Inicijativa nezavisne kulturne scene Novog Sada”, “Udruženi pokret slobodnih stanara Niš”, “Omladinski centar CK13”, “Centar za zaštitu potrošača Begej” i “Nezavisna kulturna scena Srbije”. Naravno da smo ovim brojem obuhvatili samo deo postojećih inicijativa, ali utoliko nam ostaje prostor da vas tokom narednog perioda izvestimo i o drugima u novom broju našeg biltena.

Udružujte se i solidarno rešavajte probleme u komšiluku!