new media center_kuda.org

Dejana Sekulić > Bilo kakav pokušaj da se kontroliše doživljaj publike deluje mi uzaludan

Violinistkinja/zvučna istraživačica Dejana Sekulić je stacionirana u Briselu, a na doktorskim studijama Univerziteta u Hadersfildu, aktivno nastupa u različitim formacijama, kompononuje, i razvija dela na polju interaktivnih zvučnih instalacija i multimedije. Na FiO predstaviće se performansom “The Mass of a Sound, Entering my Body for a Performer, Electronics and Video”. Njen nastup biće deo programske celine OUR ‘Accompanyings u okviru koje će biti održane prezentacije, performansi i radionice, kroz eksperimentalnu i participativnu muzičku i poetsku produkciju u kojima će se mešati različite postave učesnika i muzičara.

Kako ste razvili ideju za performans “The Mass of a Sound, Entering my Body for a Performer, Electronics and Video”? Na koji način razmišljate o ovakvim vrstama interaktivnih performansa, gde ne možete da predvidite ili kontrolišete kako će publika zapravo reagovati na ono što je inicijalno zamišljeno?

Pored moje “opsesije” kako percipirati, doživljavati, pamtiti, koristiti zvuk, inspiracija za “The Mass of a Sound, Entering my Body” i da kroz performans publiku aktivnije “uvučem” da zajedno razvijamo razmišljanja na ove teme se uobličila kroz susret sa grafičkom partiturom broj 10, iz serije grafičkih partitura >Music-19<, nemačkog kompozitora Johanesa Krajdlera. Na njoj, između ostalog, Krajdler oslikava par izmišljenih, nefunkcionalnih slušnih aparata u stilu kakvi su bili u svom prvom obliku - velike trube, i stavlja naslov “Beethoven’s ear-trumpet“. Odatle, a onda uz pomoć različitih objekata i zvuka, kreće razvijanje ovog imaginarijuma.

Bilo je već više prilika u Belgiji, Engleskoj i Nemačkoj gde sam izvodila verzije ovog performansa. Ipak, svako izvođenje je malo drugačije. Baza je ista, ali koncept dela je takav da daje prostor da se elementi u živom nastupu razvijaju na svoj način zavisno od samog momenta. Na taj način, i ja sama i dalje istražujem ova pitanja. Zajedno sa publikom. Kolektivno zamisljamo i istražujemo potencijalne i komplemtarne načine da čujemo. I, možda još važnije, da slušamo.

Mislim da zapravo ni za koji tip performansa i javnog izlaganja ne možemo da predvidimo, a posebno ne (i ne bi trebalo) da kontrolišemo kako će publika reagovati. Svako doživljava događaj, bilo iz sfere zvučne umetnosti ili bilo kojeg drugog tipa javnog izvođenja i predstavljanja, na svoj način. Jer svako sluša/gleda/oseća kroz svoje celokupno životno iskustvo. Neki potpuno novi umetnički koncept može da probudi sećanja i emocije prošlosti, i na taj način umesto da nas iznenadi osetićemo u njemu i kroz njega neku posebnu bliskost. Možda čak i neobjašnjivu poznatost. Isto tako, nešto što smo slušali ili videli već nebrojano puta baš "ovaj" put može da nas zatekne u nekoj novoj svesti o osvešćenosti (bilo emocionalnoj bilo znanstvenoj), i donese novi doživljaj, novi uvid. I u razumevanju samog dela, ali i nas samih. Bilo kakav pokušaj da se utiče ili kontroliše doživljaj publike meni deluje uzaludan i zapravo predstavlja uskraćivanje iskonskog i ličnog doživljavanja i obogaćivanja i publike i samog umetnika.

Ovim performansom preispitujete naše (“ljudske”) načine slušanja i doživljavanja muzike. Vidite li u tom smislu naše celoživotno “naučeno” iskustvo slušanja muzike, sa svojim pravilima i determinisanostima, kao prepreku celovitijem iskustvu slušanja i učestvovanja u činu slušanja muzike?

Ne mislim da ono što već znamo, to 'celoživotno “naučeno” iskustvo' predstavlja prepreku. Ne ako shvatimo da zapravo na sve ono sto smo "naučili", naročito u socio-kulturnom aspektu čovekovog postojanja i doživljavanja sveta oko nas, uvek treba da budemo otvoreni da “doučimo“. To celokupno pređašnje iskustvo je jednostavno deo našeg doživljajnog vokabulara.

Ali taj vokabular nikako ne treba da doživljavamo kao završen, potpun. Bez obzira na godine i iskustva. Mislim da uvek treba da razmišljamo o učenju kao celoživotnom procesu. Naročito u činu slušanja. I to ne nužno samo za zvuk i muziku. Retko šta možemo da posmatramo kao svršeni čin. Jer sve vibrira, sve se kreće. Kroz to kretanje neminovno je da će doći do promena. I onda dolazimo do toga da to “naučeno” više nije apsolutno primenljivo po tom jednom naučenom obrascu. Meni je cilj biti otvoren da zauvek učim kako da slušamo i osluškujemo. Zvuk. Svet.

Kako vidite odnos zvuka i muzike u vašem stvaralaštvu, odnosno razmišljanje o zvuku kao sastavnom delu vaše umetnosti?

Generalno, a posebno u mojoj umetničkoj praksi, fizički aspekt zvuka me јаko zanima. Ne samo kako čujemo zvuk, već i kako svim čulima možemo da doživimo i osetimo tu vibraciju. Violina cela vibrira kada stvara zvuk. Ta vibracija nije samo zvuk koj izlazi iz nje, i koji čujemo. Već se prenosi ne samo kroz prste koji dodiruju žice ili telo instrumenta, nego i kroz vrat izvođača, a onda i ostatak tela. U mojoj umetničkoj praksi taj aspekt percipiranja i pamćenja zvuka kroz taktilni aspekt slušanja je nešto na šta se oslanjam kada stvaram.

Zvuk, iako deluje neuhvatljiv, nedodirljiv, nevidljiv, fizički je u prostoru. Ima svoj karakter, svoju masu. Prisustvo. Prisutan je stalno i svuda. Nekada smo ga više, nekada manje svesni. Ta vibracija, koju prvenstveno percipiramo ušima je promena vazduha. I u vazduhu. Na neki način, mi udišemo zvuk (isto kao što ga “izdišemo“, pričanjem ili pevanjem). Naša percepcija zvuka je ovisna o linearnom protoku vremena. Na neki način jedino možemo da je doživimo baš u trenutku kada se dešava, a u isto vreme ta svest da se zvuk desio znači da je taj trenutak već prošao, i da to što čujemo “sada” je zapravo prošlost.

Meni je u tom kontekstu posebno interesantno kako, gde i na koj način je pohranjena ta informacija u našem umu, a i u telu, i kako možemo da produbimo načine na koje čujemo, slušamo, percipiramo, fokusiramo i usmeravamo slušanje, i koristimo zvuk. A onda i gde smestiti u celom tom procesu zvuk koj tek treba da se desi, i kako ta budućnost već nekako živi svoju sadašnjost u nama. Sve to isprepleteno kroz razmišljanje o tome koje je značenje zvuka, šta nam sve njegovo prisustvo ili odsustvo govori. I šta govori o nama.

Živeli ste i školovali se u Srbiji, a trenutno živite u Briselu. Mada je nezahvalno, možete li uporediti odnos obrazovnih sistema “ovde i tamo” prema performativnoj praksi vezanoj za zvuk, odnosno improvizaciju u zvuku/muzici? Koja su vam najznačajnija iskustva iz inostranog obrazovnog sistema, a u pogledu izgradnje vašeg autorskog izraza?

Mislim da praviti poređenja svakako nije primenljivo. Obrazovni sistemi nikada ne mogu da funkcionišu nezavisno od neposredne sredine, i posebno situacije okoline, u kojoj se nalaze. Svakako primećujem da u zapadnoevropskim zemljama postoje škole koje već duže neguju programe za improvizaciju, izvođačku praksu vezanu za zvuk u širem smislu, do samo sviranja instrumenta, kao i umetničku praksu sa fokusom na zvuk. Neminovno je da to znači da je u svakodnevnom kulturnom životu bilo interesovanja za praksu, ali i sluha da se to pretoči i u obrazovni sistem.

Onda, naravno, to ide nazad u praksu. Ne samo u okviru škola i institucija, već na nebrojanim performansima, događajima, koncertima... To onda ima dalji efekat, stvara veću svest i interesovanje i razvija se publiku željnu takvih događaja. Željn baš eksperimentalnih iskustava. Neosporno je i da u poslednjih par godina ima sve više interesovanja i sve više institucija koje razvijaju predmete u ovom pravcu. Ali isto je neosporno da zapravo to nije slučaj baš u svakoj instituciji.

Moj utisak je i da i kod nas ima sve više interesovanja i akcija, kako pojedinaca tako i manjih organizacija, koje otvaraju i stvaraju prostor kako bi mladim umetnicima predstavili bogatstvo mogućnosti, koje zapravo leži u zvuku. Uvid u šta se sve sa zvukom može. Sa jedne strane, mislim da se dosta toga menja u obrazovnom sistemu (svugde). Sa druge, stalno sam u prilici da čujem kako se ništa ne menja. Proces adaptiranja i daljeg razvijanja obrazovnog sistema deluje generalno kao jako spor proces. Ali proces od koga ne smemo da odustanemo. I zapravo baš kroz ovakve razmene, zajednička razmišljanja i "isprobavanja" koje Festival-u-opoziciji donosi, uključujući umetnike iz različitih delova sveta i sa najrazličitijim iskutvima, iz kojih već sada svi razmišljamo kako dalje, svi zajedno zapravo doprinosimo tom procesu. Za praksu ali i obrazovne sisteme, “ovde i tamo”.

U Srbiji je podrška improvizatorskim i avangardnim praksama mahom realizovana kroz privatne asocijacije i inicijative, odnosno kroz finansijske programe međunarodnih saradnji. Kako u tom smislu vidite značaj manifestacija poput Festivala-u-opoziciji?

Festival-u-opoziciji je jedan pravi dragulj. Ali ne samo za naše prostore, već uopšte. U vremenu kada se i u svim sferama života, pa i u stavralaštvu i u obrazovanju, sve više insistira na jednom finalnom "proizvodu", gde se često zaboravlja da je razvijanje i učenje i stvaranje jedan kontinuirani proces a ne samo jednosmerna putanja sa samo jednim jedinim finalnim proizvodom, događaj kao Festival-u-opoziciji koj insistira na procesu kao ključnom elementu postaje neprocenljiv.

Nije to samo vreme, prostor i mesto za umetnike. To je jednako i vreme, prostor i mesto za publiku. Vreme, prostor i mesto u kome je dozvoljeno zagubiti se, zamisliti se, promisliti, dosetiti se, isprobati, odustati, započeti ispočetka... Festival koj pruža prostor za takvu vrstu razmene između umetnika, i između umetnika i publike je retkost. A zapravo bi se moglo reći da je situacija koja možda ima najvise potencijala da obogati i pruži jedinstvene doživljaje. Bez pretenzija da oni budu jedinstveni, unikatni. A opet, da baš budu jedinstveni i unikatni. I neprocenjljivi. Pa čak i ako nam se nikako ne dopadnu.

Ono što mislim da je od posebnog značaja je da, zbog uključivanja umetnika sa naših podneblja ali i učešća umetnika iz drugih zemalja i iz različitih disciplina, ova manifestacija može dalje da dovede nove projekte, saradnje, i podršku za improvizatorsku i avangardnu scenu kod nas. Ali i da stvara most za mnoge naše umetnike da predstave i šire svoje stvaralaštvo publici u širem regionu i mnogo dalje.

Koliko ste u kontaktu sa organizacijama i muzičarima u Srbiji i regionu, odnosno koliko imate želju i prilika da održavate umetničku vezu sa našom sredinom u vašoj sadašnjoj i budućoj karijeri?

Trudim se da pratim što više šta se dešava u našoj sredini i regionu, i u stalnom sam kontatku i razmenama sa nekolicinom kolega i prijatelja koji žive ovde. I pored velike želje da više budem prisutna i na našoj sceni, do sada (а u proteklim godinama od kada ne živim u Srbiji) nije nažalost bilo mnogo prilika za to. Sam koncept Festivala-u-opoziciji i način na koj mislim da će se odvijati ulivaju dosta nade da će biti, da ćemo stvoriti, više prilika za predstavljanje uživo našoj publici. Naročito u saradnji sa ostalim umetnicima.

Photo: Dejana Sekulić ©courtesy of theartist

Dejana Sekulić (Brussel)

violinist, sound+silence explorer and performer, born at 43°18’58.5”N 21°54’39.5”E, is currently pursuing her PhD, “Temporality of the Impossible”, at the Centre for Research in New Music (CeReNeM) and the Research Centre for Performance Practices (ReCePP) at the University of Huddersfield. In February 2022 NMC/Huddersfield Contemporary Records released her solo violin CD baring the same title. Dejana obtained her bachelor’s degree at the Faculty of Art University of Niš (Serbia), followed by Masters studies and Post Master specialization in music at the Royal Conservatory Brussels (with Igor Oistrakh, Valery Oistrakh, and Bart Bouckaert), and an advanced
program for contemporary music lead by ICTUS (Brussels) and Spectra (Gent) ensembles at the School of Arts Gent (Belgium). She actively performs as a soloist, in a violin and live electronics duo with Gilles Doneux, as the violinist of LAPS Ensemble, as well as guest of Contemporary Insights, and is part of the art and education research collective People Coming from NowHere. In addition to performance practice, Dajana is active as a composer, and also creates and develops works in the fields of interactive sound installations and multimedia.