Transfiguracija avangarde, negativna dijalektika mreže

Kristian Lukić

o predavanju erika klajtenberga održanog u centru za nove medije - kuda.org

affinity to infinity

erik klajtenberg poredi savremene koncepte i prakse umetnosti sa idejama umetnosti druge polovine devetnaestog i dvadesetog veka referirajući na liotarovu tezu o negativnoj dijalektici slike. tokom predavanja klajtenberg je hronološki predstavio različite koncepte umetničkih strategija kroz primere od impresionizma, preko kubizma, futurizma, apstrakcije, umetničke prakse neoavangardi šezdesetih, pa sve do umetničkih intervencija devedesetih.

po liotaru, razvijeni kapitalizam, tehnonauke i savremena umetnost imaju zajednički imenitelj a to je tzv 'affinity to infinity' tj. afinitet za beskonačnošću. kapitalizam uvek traži nova tržišta i uvek iznova reformuliše zakone tržišta kao što takođe uvek reformuliše same proizvode tržišta. kapitalizam je inherentno neuravnotežen i permanentno generiše revolucije (ne evolucije) na taj način što konstantno primenjuje princip negacije postojećeg poretka rušeći ga i zamenjujući ga novim (pomeranje i istiskivanje sa tržišta, ali i uništavanje i likvidacija konkurencije).
tehno nauke sa svoje strane neprekidno redefinišu svoje sopstvene principe i integrišu ih u takozvane prirodne zakone približavajući ih i konvergirajući sa kulturom u širem smislu (posebno informatičke i komunikacijske tehnologije i biotehnologija), utičući i na naše poimanje realnosti. samim tim prirodni zakoni nisu fiksni zakoni, oni su privremeni i podložni su konstantnim promenama i redefinicijama.

negativna dijalektika slike

tipičan proizvod industrijskog kapitalizma, fotografija, svojom je savršenošću onemogućila slikarstvo da ispuni svoju osnovnu ontološku težnju za objektivnim i realnim odrazom sveta. sistemom serijske produkcije fotografija savršeno odslikava kapitalistički ciklus beskonačne proizvodnje i potrošnje.
"nešto suviše lepo svojstveno je savršeno programiranoj lepoti fotografije: beskonačnost, ne neodređenost u osećaju vec beskonačna mogućnost nauke, tehnologije i kapitala da nešto ostvaruju", kaže liotar.
slika više ne mora prikazivati svet oko sebe na 'naturalistički' način, slika više ne mora biti na platnu, slika ne mora biti prikazivana u galerijskim prostorima ili muzejima. posle izuma fotografije, konstantno probijajući barijere, slikarska avangarda je odgovarala na nemogućnost slike, tj. postavlja pitanje: ako slikarstvo više nije samo težnja za objektivnim, realnim odrazom sveta šta onda slikarstvo jeste? liotar daje odgovor na ovo pitanje postavljujući tezu o negativnoj dijalektici slike, tj. o konstantnom rušenju postojećih normi i slikarskih postulata što se u svojoj suštini približava prirodama razvijenog kapitalizma i tehnoloških nauka.
kubizam je doprineo razbijanju principa jedinstva prostora i iluzije trodimenzionalnosti. primeri futurističkog slikarstva i nekih radova marsela dišana doprinose razbijanju principa jedinstva vremena gde se uvodi simultanost i paralelizam radnje - čuvena 'nevesta silazi niz stepenice' ili radovi futurista, npr. đakomo bala - 'dinamizam psa na uzici'. ovo je negacija principa da slika mora prikazati samo jedan prikaz u vremenu, što je povezano i sa eksperimentima na polju prirodnih nauka ( ajnštajnova teorija relativiteta)

i konačno u apstrakciji: negacija principa da slika treba predstavljati nešto što je izvan same slike i da slika uopšte treba nešto da predstavlja, drugim rečima ovo je potpuna negacije figuracije ( gde se u tom slučaju obraća pažnja na formu, ritam, strukturu slike, estetički efekt...) ovaj proces u slikarstvu je završio sa ne-slikom kazimira maljeviča 'crni kvadrat na beloj osnovi', koja je potpuna negacija, nulta pozicija iz koje nastaju neograničene mogućnosti. crna negira sve boje - kvadrat negira sve forme. upravo ove neograničene mogućnosti su sadržane u tamnom, hladnom ekranu savremenih medijskih komunikacijskih sredstava.

negativna dijalektika mreže

u odnosu na dolazeće telekomunikacijsko društvo liotar je bio veoma skeptičan, da bi nakraju došao do pozicije da se zalaže za potpuno negiranje i ignorisanje ict-a (information & communication technologies). erik klajtenberg se ovde postavlja u potpuno suprotnu poziciju u odnosu na liotara i tvrdi da zapravo sistem digitalne komunikacije pruža neograničeno polje mogućnosti za umetničko delovanje. kao primere ovih umetničkih intervencija klajtenberg navodi umetničku grupu iod i njihov alternativni brauzer/web pretraživač web stalker (www.backspace.org/iod ) i grupu jodi sa svojim čuvenim sajtom www.jodi.org koji predstavlja skup (ne)artikulisanih html kodova u večitom random modu. svojevremeno u 'herojsko doba' net.arta sredinom devedesetih, netscape je izbacio 2.0 verziju svog popularnog brauzera netscape navigatora koji je imao grešku u programu. jodi su se upravo fokusirali na ovu grešku u kodu napravivši poseban sajt koji je tretirao grešku sistema kao svojevrsni estetički element. razvijajući koncepciju sistemske greške napravili su seriju tzv. wrong brauzera tj. pogrešnih brauzera (www.wrongbrowser.org).
kao primere u kojima se spaja tzv. realno i tzv. virtuelno ( eng. virtual znači stvaran), klajtenberg navodi grupu rtmark koji preuzimaju i koriste korporativni jezik dominantnog diskursa postindustrijskog kapitalizma. jedna od najpoznatijih akcija koju su izveli bila je kada su tokom protesta u sietlu 1999. napravili vizuelno identičan sajt (www.gatt.org ) kao što je sajt svetske trgovinske organizacije (www.wto.org) ali sa donekle promenjenim sadržajem koji je u stvari bio podrška protestima. ubrzo su na sajtu sto bila postavljena upozorenja o sajtu rtmarka, ali to je još više doprinelo povećanoj poseti na www.gatt.org. s obzirom da su imali skoro identičan sajt kao i sto, rtmark su počeli dobijati zvanične pozive od organizatora raznih poslovnih konferencija širom sveta. najpoznatija akcija je bila kada su se pojavili na konferenciji o tekstilu u tampereu, u finskoj. jedan od članova grupe je u toku predavanja predstavio najnovije zlatno odelo za menadžere koje je povezano preko satelita, a pomoću monitora koji se nalazi na falusoidnoj izraslini koja je deo odela, može se elektrošokovima podsticati neproduktivne radnike koji se nalaze u zemljama trećeg sveta! činjenica da je govor održan pred nekoliko stotina vodećih menadžera od kojih niko nije reagovao i da je organizator konferencije nekoliko puta pohvalio prezentaciju 'predstavnika' sto govori dovoljno.
preko ovog primera erik klajtenberg pokazuje da više nije korisno praviti razliku između realnog i virtuelnog, dok sociolog manuel kastels u svojoj knjizi ' the rise of the network society' uvodi termin 'realna virtuelnost' kako bi naglasio fenomen konvergiranja realnog i virtuelnog.

erik klajtenberg (amsterdam) radi u centru za teoriju i kulturu 'de balie' (www.debalie.nl), predaje na amsterdamskom univerzitetu, akademiji minerva u groningenu i akademiji za medijske umetnosti u kelnu. od 1988. uključen je kao organizator u značajne medijske događaje kao što su drugi internacionalni simpozijum za elektronske umetnosti (sisea), konferencija o taktičkim medijima next 5 minutes, tulipomania dotcom - a critique of the new economy, i "net.congestion" - international festival of streaming media.