Inicijativa za oslobađanje tašmajdanskog parka - 8. jun u 16h
Spomenici napolje iz parka!
Azerbejdžanska vlada je donirala dva miliona evra za rekonstrukciju Tašmajdanskog parka u Beogradu, a uz to i dva spomenika: Gaidaru Aliyevu, postsovjetskom autoritarnom predsedniku i demokrati slobodnog tržišta, koji je u sastavu tašmajdanskog parka, i spomenik azerbejdžanskom kompozitoru Uzeyiru Hajibeyovu koji će biti postavljen u Novom Sadu. Razmena ovog tipa spomenika, simboličnih idealizovanih reprezenata Azerbejdžana, postala je svojevrsna praksa poslednjih godina, vođenjem kulturne politike pozdravnih poklona koja je razvijena preko delovanja Fondacije Gaidar Aliyev. Tako su spomenici Gaidaru Aliyevu već postavljeni u Kijevu, Tbilisiju ali i u jednoj od prestonica Evropske unije, u Bukureštu.
Gradska agencija za imenovanje trgova i ulica odobrila je postavljanje spomenika u Beogradu početkom 2010, uz odluku da se u parku postavi i spomenik jednom srpskom nacionalnom heroju - piscu Miloradu Paviću. Kako bi se za nove spomenike obezbedila bolja vidljivost u parku ostvaren je i kontinuitet sa praksom seče platana u Bulevaru revolucije. Tom prilikom posečeno je novih 120 stabala višedecenijskog
drveća. Postavljanje spomenika, kao amblematskog otelovljenja moći i podsećanja, u javni prostor i javnim novcem čin je koji se tiče svih građana, ali dijalog sa stanovništvom je i ovog puta izostao.
Dominacija nad prostorom je fundamentalni izvor društvene moći u svakodnevnom životu. Fenomen javnog prostora kao fizičkog urbanog prostora u asocijativnoj je vezi sa fenomenom javne sfere, koja predstavlja koncept demokratske vladavine i društvenog samoodređenja. Javni prostor je prostor medijacije između društva i države; prema tome, on je centralno mesto organizovanja javnog mnjenja; u tom prostoru pojedinci mogu da se sretnu i javno razgovaraju o stvarima od opšteg značaja. Ipak, taj utopijski javni prostor nikada nije u potpunosti ostvaren. Javni prostor je oduvek, kako u savremenom, tako i u ranijim istorijskim kontekstima, u velikoj meri bio regulisan hegemonijom vladajuće klase. Danas je u pitanju
redefinisana javna sfera kao scena na koju su postavljene privatne drame vladajuće oligarhije.
Odluke o postavljanju spomenika u parku oduzimanjem mogućnosti stanovnicima Srbije i Beograda da utiču na procese ispunjavanja i označivanja javnog prostora ukazuju na činjenicu da je ideja demokratije koja se zagovara postala ništa drugo do prazan označitelj. Pisanje peticija ne pomaže. Grupa građana je to već pokušala u junu 2010. Takav gest ukazuje na imitaciju demokratije koju živimo. Ona je utemeljena na zapadnom neokolonijalnom, neoliberalnom modelu koji propagira Evropska unija, koji je kroz svoje institucije blisko povezan s promocijom slobodnog tržišta i kapitalizma. Takva demokratija je zapravo sinonim za kapitalizam. Ekonomski interesi (manjinske) nove oligarhije, koja funkcioniše u sprezi krupnog kapitala i političkih partija, postali su imperativ koji kroz radikalnu institucionalizaciju sprovode potčinjavanje života i proizvode višak vrednosti. Radi se o tome da neoliberalni kapitalistički društveni sistem funkcioniše tako što se fokusira na eksploataciju radne snage, dok u isto vreme odbija da plati troškove koji se tiču degradiranja životne sredine i društvene reprodukcije. To je model političkog upravljanja koji ne preza od upotrebe nasilja radi regulisanja socijalnih konflikata i stanovništva uopšte, u kojem smo svi potencijalni drugi, marginalizovani i isključeni, u kojem je sam život postao zalog.
Jasno je da danas javni prostor ne postoji kao fiksni fizički prostor. Javni prostor je postao efemerna pojava i pojavljuje se i ostvaruje samo pod određenim uslovima. Simulakrumi javnog prostora u kojima živimo postaju zaista javni domen samo kada su okupirani u revoltu. U proizvodnji javnog prostora u tašmajdanskom parku u Beogradu angažovale su se dve umetničko-aktivističke inicijative, Turoristička agencija i Svetska komunalna baština, 26. i 27. decembra 2010. godine. Akcija „Hvala za naftu“ izvedena je kao svečano otkrivanje privremenog spomenika čiji postament, umesto tri metra visoke figure Gaidara Aliyeva, nosi kantu za naftu, dok su akciju Svetske komunalne baštine izveli umetnici maskirani u lampe na naftu i bistu Alyjeva sa širokim osmehom. Tokom izvođenja ovih akcija umetnici su nosili i parole: Koliko barela po spomeniku?, Ko šiša park, daj nam naftu, Nagorno-Karabah
je Srbija, Hvala gospodine Azerbejdžan, Stop oligarhiji, Spomenici napolje iz parka. Politizovani činovi kulturalne razmene u ovim akcijama pokazuju da je gest koji je vlast sprovela u parku efekat šireg ekonomsko-društveno-političkog konteksta i uspostavljenih odnosa.
Zajednički imenitelj obe akcije je nafta. Nafta je jedan od centralnih pokretača globalne kapitalističke ekonomije. Azerbejdžan funkcioniše kao država-naftna kompanija. Kaspijska nafta ima svoju dugu istoriju borbe za moć i kontrolu tog dragocenog resursa, koja seže do Prvog svetskog rata, kada su se Nemci okrenuli Azerbejdžanu kako bi obnovili svoje zalihe nafte neophodne za vođenje rata. Baku je pao u sovjetske ruke i tako je Nemačka bila primorana na kapitulaciju, novembra 1918. Tokom Drugog svetskog rata Hitler je nastavio kampanju osvajanja kavkaske regije bogate mineralnim rezervama. Zahvaljujući sovjetskim snagama Hitler je i tada morao da odustane. Azerbejdžan i azerbejdžanska nafta su do 1991. godine bili u sklopu Sovjetskog saveza. Nakon proglašenja nezavisnosti, Azerbejdžan je uz pomoć ulaganja sa Zapada osavremenio i intenzivirao eksploataciju svojih mineralnih zaliha, a danas je jedan od najvećih snabdevača Evropske unije naftom. Svi naftni fondovi u Azerbejdžanu su pod kontrolom države tj. predsednika. Članovi vlade distribuiraju ekonomske usluge sistemom ličnih veza koje dele u zamenu za lojalnost. Kontrola političkih procesa je u ovoj zemlji esencijalna za očuvanje kontrole nad naftnim bogatstvom. Na to ukazuje i stroga kontrola medija koja postoji u toj zemlji, ali još evidentnije i masovna hapšenja i represija sprovedena nad građanima Azerbejdžana tokom pokušaja organizacije mirnih opozicionih protesta u Bakuu aprila ove godine.
Kako bi se shvatili odnosi moći u savremenom globalizovanom svetu potrebno je izbeći zamku moralizatorskih kritika. Korumpirani režimi poput onog porodice Aliyev karakteristika su celog kapitalističkog društva i nisu samo pojedinačni slučaj loše vladavine. Korupcija je modus vivendi kapitalizma i svako propagiranje dobre vladavine bez korupcije u kapitalizmu samo skreće pažnju sa mišljenja potencijalnih pravednijih društvenih alternativa.
Spomenik Miloradu Paviću ne čini situaciju nimalo drugačijom. Pavić, autor poznatog književnog hita Hazarski rečnik, poznat je i po tome što je osamdesetih godina kao javna ličnost sa puno žara promovisao ratno-huškački nacionalizam. Otvoreno je podržavao politiku Slobodana Miloševića i govorio o ugroženom srpstvu i pravoslavlju. Ideja o neophodnosti ostanka svih Srba u okviru jedne države, koju je
razvijao i u Hazarskom rečniku, bila je sastavni deo njegove retorike. Propagiranje nacionalizma, ideologije koju odlikuje isključivost i nekritičko veličanje sopstvene nacije u projektu legitimacije političke vladavine, kao oblika društvene i političke emancipacije i kolektivnog oslobađanja od poznobirokratskog realsocijalizma, u stvari je predstavljalo samo paravan za reorganizaciju vlasničkih odnosa, od društvenog ka privatnom vlasništvu i prelazak u kaptalistički oblik proizvodnje. Ta propaganda je učestvovala u konstruisanju ideje etničkog rata koji sa interesima naroda i narodnosti Jugoslavije nije imao nikakve veze. Stanovništvo je u tom sukobu bilo predmet direktnog sprovođenja nekro-kapitalističke moći. Njihovi životi žrtvovani su ekonomskim i političkim interesima ekonomske i političke elite. Propagiranje srpskog nacionalizma samo je fasada. Njime se država služi kao homogenizujućim faktorom koji joj pomaže da nastavi politiku izrabljivanja i subordinacije većine stanovništva. I Srbija i Azerbejdžan koriste istu strategiju držanja svog stanovništva u pokornosti nacionalnom politikom koju vode: Azerbejdžan u oblasti Nagorno-Karabah u kojoj traje višegodišnji etnički sukob sa jermenskom populacijom koja traži odvajanje ove teritorije iz države u čijem se sastavu trenutno nalazi, a Srbija svojom politikom u odnosu na Kosovo. Iz šire geopolitičko-ekonomske perspektive svi pseudo-nacionalni i pseudo-religijski sukobi samo su još jedna od strategija globalnog kapitalizma u cilju segmentacije rada i
onemogućavanja organizovanog otpora u cilju stvaranja alternative postojećem izrabljivačkom društvu.
Postsocijalistička tranzicija i sveopšta rapidna privatizacija svih aspekata naših života omogućava i apsolutnu privatizaciju javnog prostora tašmajdanskog parka i plasiranje poruka sa nacionalističkim i neoliberalno kapitalističkim predznakom. Unutar tih procesa danas je teško videti ono što je zajedničko iako je ono svuda oko nas. Neoliberalna politika svuda privatizuje zajedničko pod plaštom demokratije, a cela poenta je u tome je da se istinska demokratija ne može zamisliti drugačije do kroz participaciju u zajedničkom.
Park pripada svima nama i ne smemo ga prepustiti vladajućoj oligarhiji. Zaustavimo zajedno kapitalističku eksproprijaciju zajedničkog!
Inicijativa za oslobađanje tašmajdanskog parka